Милграмов експеримент

Latinica

Молимо вас, наставите!

Медицинска установа доктора Милграма понудила је испитаницима да, у експерименту од важности за америчку Владу, за сат времена зараде тада захвалних четири долара. Било је то вријеме кад сједјење и притискање дугмића није могло донијети зараду, а то је оно што је од њих једино било захтијевано за та два сата.

У салу би ушла два испитаника. Представник владе би им пружио двије листице и рекао да се одлуче ко ће узети коју. На једној листици писало је “учитељ”, а на другој “ученик”. Учитељ би сио поред табле са дугмићима, а ученик би прошао у просторију са друге стране стакла, и био завезан за електричну столицу.

Експеримент захтијева да наставите!

Испред учитеља налазило се неколико прекидача испод којих су биле исписане волтаже. 15 Волти, најмања, одговарала је непријатном пецкању изазваном код ученика; што је волтажа била јача, растао је и бол који би ученик осјетио ако би тај прекидач био притиснут, да би максимална вриједност од 450 волти значила сигурну смрт за онога на столици.

“Игра” се састојала у следећем- учитељ би добио листицу са исправним рјешењем, а ученику би била презентована два појма, од којих је један био “рјешење” - оно што је на листици код учитеља, а други сасвим невезана ствар. Ученик би, не знајући шта је од то двоје исправно, бирао један појам. Ако би погодио исправно рјешење, игра се настављала. Ако би промашио, учитељ би притиснуо прекидач и казнио ученика струјним шоком. Први промашај кажњаван је најмањом волтажом, док је сваки наредни кажњаван све већом и већом, у инкрементима од по петнаест волти.

Теорија која је стајала иза игре је да у животној опасности испитаник ствара неку врсту интуиције или телепатске везе и почиње да погађа исправне појмове на даљину. Игра би била завршена кад испитаник погоди пет појмова заредом. Теорија, нажалост, није била тачна. Већ на дози од око 100 волти ученици су задобијали озбиљне болове, на око 250 испитаници би почели да неконтролисано повраћају и мокре, на око 350 почињали су да се трзају и ударају главом о сто и зид иза њих, да би их при дози од 450 волти напустили сви животни знаци.

Апсолутно је неопходно да наставите!

Учитељу који је примјењивао дозе и угрожавао живот човјека са друге стране стакла, наравно, није било свеједно. Иако их је представник владе увјеравао да је све у реду, да је апсолутно неопходно да обаве своју дужност према земљи и да су лишени сваке одговорности за оно што се дешава, неки испитаници су самовољно напуштали експеримент. Већина је, ипак, остајала, и обављала своје дужности према отаџбини до краја, без обзира на исход.

Немате другог избора, морате наставити!

Оно што нису знали је да је на обје листице које је представник Владе презентовао писало “учитељ”, и да је човјек са друге стране стакла био глумац. Струјних шокова није било, ни теорије о телепатији. Био је то експеримент из покорности фигурама од ауторитета. Члан владе, уствари психолог са Јејла, обавијестио би испитаника да није одговоран за оно што ће се десити, да би му, сваки пут кад би се овај побунио, саопштио, редом, једну од четири реченице подстрека: “Молимо вас, наставите”, “Експеримент захтијева да наставите”, “Апсолутно је неопходно да наставите”, “Немате другог избора, морате наставити”. Ако би испитаник и након четврте реченице одбио да сарађује, експеримент би се завршавао.

Проценат оних који су, због тога што их је особа од ауторитета охрабривала на то, били спремни да убију човјека, био је запрепашћујућ – 65 посто! До мјере да у њено име почине ужасни злочин Влади су биле покорне готово двије трећине испитаника. Каснија истраживања и експерименти само су потврдили ово стање. Криминалац у чувеном ланцу злочина “strip search prank call” звао је жртве телефоном, представљао се као Владин или полицијски агент и наговарао их да у име Владе чине злочине вандализма или сексуалног узнемиравања. Проценат оних који су се овако покорили фигури од ауторитета коју никад нису видјели био је надполовичан.

Да ли онај који вас учи зна боље од вас који учите, и шта му даје за право да вас учи? Да ли је оно што вам говоре да урадите заиста исправно? Кад вам кажу да немате другог избора, да ли је стварно тако? Да ли је нешто, зато што већина тако сматра, заиста исправно?

Да ли је ико вриједан дозволе да у ваше име ради шта хоће?

Слијепа покорност је добровољна лоботомија. Слободан човјек није слијепо покоран ни личности, ни власти, ни нацији, ни вјери, па ни породици. Принципи по којима живимо морају бити наши сопствени – створени и усвојени, а не наметнути. Истински слободан човјек покоран је једино себи.

(оригинално објављено овдје)

ДаблДрагонологија

Latinica

Дабл Драгон је једна од кључних игара у историји интерактивне забаве. Код нас то име, ипак, не симболизује прву и кључну игру у франшизи- “beat 'em up” (као Панишер и “Мустафа”) игру из '87 године која је по први пут донијела кооперативну игру удвоје (нешто што ће “Мустафа” касније усавршити, уводећи подршку за до четири играча). Кад поменете Дабл Драгон некоме ко је током деведесетих одрастао на овом кршу, прва асоцијација је увијек туча у стилу Стрит Фајтера која је издата '95. године (за Нео Гео), и која је на измаку миленијума жарила и палила домаћим флиперајима.

Ова игра у остатку свијета није била ни приближно статусу опште прихваћености какву је уживала код нас. Разлози за њен успјех овдје нејасни су једнако као и разлози за успјех “Алана Форда” и “Загора” (овај други је помамио и оближњу Турску, па у љубави према њему нисмо усамљени). Стрит Фајтер 2 је имао већи избор бораца и био је боље избалансирана игра. Мортал Комбат 3 је имао бољу графику. У доба кад је Дабл Драгон дошао код нас, већ је био актуелан Стрит Фајтер 3, са супериорним комбо системом и “пуњивим” специјалним ударцима. Да и не помињемо Кинг оф Фајтерс серијал.

Допадљивост Дабл Драгона била је у томе што је био приступачан лијеним људима.  Тактике су биле једноставне и плитке. Специјални ударци су се изводили лако и једноставно, а почетници су већ после неколико одиграних партија, уз мало среће, могли да поразе и искусне играче. Избор борца у Дабл Драгону који смо као дјеца правили много боље говори о нашој личности од, далеко било, хороскопског знака, и отприлике одговара избору аутомобила који данас одрасли људи, некада зависници од ове игре, возе.

Погледајмо карактерне особине знакова које нам Драгонологија намеће

Џими и Били

Џими и Били су различити ликови, али се понашају и контролишу готово једнако. Џими је мало бржи, Били је мало јачи, и један од два напуњена специјала им је различит, што и није нека разлика, јер је суштина ових ликова у другом специјалу који чини да засвијетле. Њих двојица су током читаве борбе примјетно слабији од било ког другог противника, све док им се “супер” не напуни, и играч учини да засвијетле, након чега на неко вријеме постају дупло јачи.

Џимија и Билија су бирали они који су Дабл Драгону били посвећенији од осталих. Онај ко је играо са једним од њих двојице ковао је подмукле тактике “боцкања” противника и измицања снажним нападима, непрекидно пазећи на “Супер” мјерач (Да подсјетим - плава црта унутар жуте црте са “енергијом” пуни се што више ударате противника. Мјерач је пун кад плава црта покрије жуту. Што мање енергије имате, лакше је напунити овај мјерач.). Они су били спремни и да у недостатку бољег решења пусте противника да их удари како би им смањење енергије напунило мјерач неопходан да “засвијетле”.

Ова два лика су, осим свијетлећих потеза, копија Рјуа и Кена из Стрит Фајтера, са све еквивалентима Хадукен и Шорјукен “магија”. Рођени у знаку Џимија и Билија су прорачунати и упорни људи. Аутомобил који возе бирају разматрајући разноразне факторе, прије свега потрошњу горива. Они који су бирали Џимија наклоњенији су мањим возилима (Смарт, хибриди), док су они које прати Билијева стигма наклоњенији пространијим и нешто моћнијим рјешењима (Фиат Мултипла, паметни теренци).



Абобо

Абобо је сушта супротност Џимију и Билију. Наизглед еквивалент Зангифу из Стрит Фајтера, али без икакве дубине у приступу игри. Ако вас Абобо закачи, најебали сте. Ако сте паметни, неће вас закачити. Осим ударца са двије руке (одозго на доље, док клизи ка противнику), његови специјални потези су посебно кечерско хватање (само ако је противник јако близу) и препознатљиви ударац са обје шаке о тло који ствара земљотрес који прави штету ако противник стоји поред њега.

Кад му је Супер мјерач напуњен, абобо може извести или троструки земљотрес (који прави огромну штету противнику на земљи), или посебно хватање које, ако успије, чини да се Абобо надује као жаба и удари противником о земљу. Проблем са овим ликом је што су сви потези спори и предвидљиви и играч који је једном пробао да игра са Абобом савршено зна шта треба да ради у партији против њега – да скаче. Со на рану додаје и чињеница да је Абобово специјално бацање теже успкешно извести од Амонових “слова”, а да је штета коју прави значајно мања.

Рођени у сазвежђу Абоба сматрају да је оно што је веће уједно и боље, чак и ако и сами знају да то често није истина. Жуде за џипом, пикапом или чак неким камионом.



Амон

Кад га помињем, ред је и да кажем нешто о њему. Амон је савршен избор онога ко је сигуран да ће жестоко побиједити противника, а жели да га успут и понизи. Амонови специјални потези су бацање нинџа звездица, “ватра” (ударац шаком у тло који шаље ватру (громове ако је специјал) близу и изнад играча и погађа противника који је или у непосредној близини, или изнад Амона), и уклизавање (играч се може одлучити да удари или директно, или да се телепортује иза противника и удари га с леђа).

Суштина играња са Амоном су ударци које може извести кад му је супер пун – поред поменутих “громова” који праве огромну штету ако се противник намами у њих, његов најпрепознатљивији ударац и врхунац понижења противника у овој игри су “слова”: Амон се залети према противнику, створи се изнад његове главе и испише нека јапанска слова по екрану, након чега експлодира и одузме противнику сву енергију, ма колико је имао. Овај потез је толико лако избјећи да противник мора да буде изнервиран својом неефикасношћу или деконцентрисан на други начин да би слова успјела. Узвикивање “види оно тамо” и извођење слова након тога је најближе Фаталитију у овој игри.

Они који са Амоном играју успјешно користе га као резервног лика. Мало је оних који су рођени у знаку Амона (они који јесу склони су, рецимо, вожњи комбија као јединог возила), и Драгонолози га најчешће гледају као подзнак оних који често имају два возила, за различите прилике.



Ченг Фу

Ченг Фу је стереотипни пијани учитељ из кунг фу филмова. Иако је један од најбескориснијих ликова у игри, штос са њим је да, шта год радили, онај који гледа са стране мисли да сте добар играч, јер Ченг уз један ударац изводи и милион бескорисних покрета. Ако сте притиснули дугме да ударите руком, Ченг Фу ће промијенити став, нагнути се уназад, ударити руком, посрнути унапријед, опет се нагнути уназад, викнути “смрт фашизму” и пљунути ракију у ваздух.

Његови посебни ударци (није да је икоме од важности) су свијетлећи ударац ногом (слабији него Џимијев и Билијев), брзи узастопни ударци рукама, пљување ракије и још неки ударац ногом нагоре. Ударци који троше Супер су му јаче верзије ових потеза. Ако вас неко добије са Ченг Фуом, стварно сте појмаш.

Људи који су играли са Ченг Фуом радили су то не због тога што су жељели да им жетон траје дуже, него због тога што су жељели да други на кратко мисле како су они јако добри играчи, иако то нису. То су исти они ликови који стављају неонске лампе и затамњују стакла на Голфу двојци.



Бурнов и Далтон

Бурнов и Далтон спадају у исту групу јер се ради о ликовима за лијене играче. Бурнов је болесно дебели лик (иначе биолошки отац Роја Нелсона) чији су специјални ударци пљување ватре, двоструко кечерско бацање и претварање у ужарену лопту и залијетање у противника. Иако је Бурнов физички сличнији Е.Хонди из Стрит Фајтера, Далтон је његов еквивалент у приступу – прије свега због тога што брзо тапкање једног тастера доводи до рапидног броја удараца са малом штетом. Његови остали посебни ударци су залијетање лактом у противника (и његово ломљење преко кољена ако противник не изблокира), и бацање једне или више зелено-жутих стрелица.

АРАРАРАРАРАРА - ОРАААААААААА

Ударци са пуним супером за Бурнова су претварање у огромну ватрену лопту коју је много теже избјећи и пљување гигантске ватрене кугле. Далтонови ударци са супером су велика стрелица и чувена ужарена серија удараца песницама уз узвикивање гласног “АРАРАРАРАРАРА – ОРААА” које се орило из сваког ћошка флиперане. Играње са Далтоном и Бурновом било је најлакше – њихове магије је било лако извести и тешко избјећи, правили су релативно велику штету и није било потребно превелико размишљање и тактизирање да би се успјешно играло са њима. Наравно, стари зналци су Билијем или Ребеком разбијали љеногузе које су се држале ове двојице.

Рођени у знаку Далтона и Бурнова возе се таксијем и градским превозом, или их други возе.




Мариен (познатија као Маријана)

Маријана је бесмислен лик – њене потезе је тешко извести, не прави никакву штету и нема никакве видљиве предности. Њене магије су ударање са обје ноге из ваздуха (вртећи се као сврдло), полукружни ударац ногом преко главе уз скок ка противнику и неко бацање, док су јој ударци са пуним специјалом троструки полукружни ударац ногом и јачи ударац са двије ноге из ваздуха. У игри, Мариен је Џими који не може да засвијетли.

Ствар са Маријаном је што је добра пичка и носи вруће панталонице. Другови су неодлучне и глупе учили да бирају Мериен да би они гледали и дркали. Рођени у знаку Маријане возе или татина кола, или купују исти ауто какав има њихов најбољи пријатељ.



Ребека и Еди

Ребека и Еди су ликови за посвећене који не желе да улазе предубоко у игру. Тактике за игру са овим ликовима захтијевају приличну дозу преданости и посвећености, али не и студиозност и процјену противника потребну за игру са Џимијем и Билијем. Њихови ударци са пуним специјалом праве најмању штету, али им је све остало изједначено и ефикасно, што их чини убојитим од самог старта.

Еди је црнац, кикбоксер, и специјални ударци су му свијетлећи ударци ногом и кољеном, док му је ударац са пуним супером аперкат који шаље ватру свуда око њега или још моћнији ударац кољеном. Ефикасан је у борби изблиза.

Ребека је цура у кимоноу, са палицама, и специјални потези и магије су јој ударац запаљеном руком и бацање запаљеног диска са земље или из ваздуха, а са пуним супером може извести моћније верзије истих. Паметна тактика за игру са Ребеком је нападање из даљине (пожељно магијама).

Рођени у знаку ова два лика су посвећени обични људи који возе практичне (често породичне) аутомобиле.



Дјук (Дуке, како смо га звали) и Шуко

Ова два лика су краљице у игри против компјутера и на игрицама их је било немогуће изабрати. То није спречавало поједине (који углавном никада нису имали жетоне) да лажу како играју управо са њима. Рођени у знаку Дуке и Шука возе пеглицу, јер им је Астон Мартин на поправци.

Уређај из пакла

Latinica

Постоје уређаји који понекад не раде оно што би требало да раде. Постоје уређаји који некада као да су направљени да фрустрирају онога ко их користи. Постоје уређаји који су ружни, који заузимају десет пута више простора него што би требало, који су бучни, скупи за одржавање или једноставно створени да их мрзите. Ипак, ни једна направа са Телешопа, ни једна справа за мучење нити било каква кинеска шклопоција нису у стању да се на овом пољу такмиче са штампачима.

Да је Гутенберг знао да ће његов изум на концу довести до појаве штампача, уништио би штампарију и запалио све писане информације о њој. Обичан уређај не може имати толико зла у себи, осим ако је запосједнут демоном или магијски анатемисан. То чини да штампач не може бити сврстан у уређаје, што је дистинкција коју у новијим Windows оперативним системима препознаје и сам Микрософт, називајући страну за подешавања периферија “Printers and Devices” (штампачи и уређаји). Направимо кратку листу онога што данашњи штампачи нуде:

1. Штампа на произвољном броју листова папира

Колико је листова папира потребно да би се одштампао документ од десет страна? На штампачу – макар петнаест. Вјеровање да дио који се зове добош са штампачима долази унапријед покварен само је донекле тачно – добош, уствари, увијек ради савршено исправно: то је мали симулатор добоша за лото из кога се извлаче куглице са бројевима од један до десет. Број који је извучен дијели се са два и тај резултат је, у ствари, број листова папира који ће бити повучен при штампи следеће стране. Уколико дијељење са два не произведе цјелобројни резултат, то се сигнализира гужвањем папира.

Резултат 3 се, тако, представља као три повучена папира, а резултат 4,5 као четири повучена папира која су згужвана. Два узастопна једнака резултата из добоша сигнализирају се заглављивањем папира у штампачу.

2. Тонери

Одакле почети причу о тонерима? Од тога да коштају више од самог штампача са којим дођу? Од тога да тонери који дођу са штампачем долазе напуњени тек до трећине? Од тога да се након мјесец дана некориштења фарба у њима претвара у чврсто стање? Од тога да је дизајн тонера очигледно радио исти човјек који је дизајнирао тетрапак за сокове са сламчицом и да ће, шта год радили, у тренутку кад не будете у стању да из њих исциједите ни кап, прилична количина садржаја и даље мућкати у њима? Почнимо од саме конструкције тонера.

Штампач је, нарочито ако се ради о инк-џет моделу, направљен као скуп потрошних дјелова. Ти дјелови или долазе покварени (добош) или су намијењени да буду покварени (пластика за држање папира, кајишеви, мотори...). Након што се ти дјелови покваре, замијенићете их у сервису. Питајте било кога ко држи штампарију, и рећи ће вам да ствари тако раде. Један од најтрајнијих и најскупљих дјелова штампача су главе које, судећи по тренутном стању цијена, коштају макар колико и све остало у штампачу заједно.

Вјеровали или не, фирме које производе штампаче имале су постројења за контролу квалитета. Та постројења су утврдила да се, након интензивног кориштења, те главе (као и све остало у штампачу) кваре, услед запушавања фарбом, и предложила да главе, умјесто дијела штампача, постану дио замјењивих тонера. Добра идеја, сложићете се – повезати дио који се квари са узроком његовог квара, и предуприједити кварове правовременим форсирањем замјене, која на овај начин постаје лака.

Проблем са овим приступом је што је просјечна количина фарбе која је потребна да би се запушио тонер и до десет пута већа од количине фарбе која се у њему налази. Пошто су тонери, додавањем глава, од пластичних коцкица са фарбом постали компликована компонента чија замјена кошта колико и куповина новог штампача, то значи да сте, након десете куповине тонера (кад бисте, у првом случају) морали мијењати главу штампача, већ бацили у смеће новац којим сте могли купити десет нових штампача.

Произвођачи штампача добро су упознати са овим, па вас под изговором рециклирања тјерају да им (у кесицама које долазе са тонерима) поштом пошаљете потрошене тонере, како би њихове најскупље дјелове они рефабриковали и опет вам их продали уз нове тонере. УХ!

3. Софтвер

Софтвер у штампачима и драјвери за њих су једна од најсавршенијих вјештачких интелигенција у модерном инжењерству – пројектована да у свакој ситуацији ради оно што не треба.



Имате мање од 30% фарбе? Драјвери ће вас упозорити поруком која се појављује прије штампања сваке од страна у документу који сте послали на штампу, а штампа стране неће почети прије него што затворите поруку.



Нема жуте фарбе а желите да штампате црно-бијели документ? Мало морген – штампач неће почети штампу без жуте фарбе, чак и ако сте му експлицитно у подешавањима рекли да не користи ништа осим црне.



Треба да одштампате само једну или двије важне стране за догађај који почиње за пар минута (понуду клијенту, семинарски рад, извјештај...) а штампач вас обавјештава да нема мастила у тонеру? Традиционална тактика је “мућкање” тонера, пошто у њему увијек има фарбе за још пар страна. Отварате штампач, мућкате говно, враћате га, шаљете документ на штампу која напокон почиње, да би из штампача неколико тренутака касније изашла савршено јасна:

ТЕСТ СТРАНА у пуном колору, а на екрану се појавила порука да након штампе тест стране у штампачу опет нема мастила!



Штампач је појео папир и штампа се зауставила. Отклањате квар, перете разређивачем фарбу са руку, стављате документ на поновну штампу, али штампа не почиње. Отварате листу чекања на штампу и схватате да документ чија штампа није успјела тамо и даље виси и блокира остале да почну. Опција за поништавање штампе таквог документа (cancel) ради само током тоталног помрачења сунца, па је једини излаз да се излогујете или рестартујете рачунар. Ова компонента софтвера се макар не скрива иза лажног имена, већ се зове printer daemon (демон штампача).



Штампајте у фотокопирници. Квалитетније је, кад се подвуче црта јефтиније, а шетња до копирнице изискује мање физичког напора од потезања, мућкања и трчања за нове залихе папира.

Пет секунди рекламе

Latinica

Ево рекламног филма којег сам нацртао за пријатеље. Ако имате пет секунди времена (а већ сте потрошили више од тога читајући ово), погледајте.

Љубав, Фејсбук и Црна Гора

Latinica

(Напомена : приложене слике су монтаже, а дијалози измишљени)

Црној Гори тешко улази. Иновацијама, не само технолошким, веома тешко дозвољавамо да постану дио наше свакодневице. Ипак, занимљиво, једном кад Црној Гори уђе, улази јој до краја:  просјек броја мобилних телефона на столу у кафићу  и брзина којом млади куцају СМС поруке (квалификује се као дактилографска) свједоче о томе. Фејсбук је, као још једна иновација која се доказала не само као безопасна за специфични стил живота, већ и као нешто што га аугментује, још један од ријетких свјетских трендова који се примио на овом стјеновитом тлу. Ако те нема на Фејсбуку – не постојиш! Ако ти родбина није излистана у информацијама о профилу – јединац си и сироче. Ако реис Фејзбук нема податак о твојим религијским интересовањима (ако ниси “учлањен” у групу која прижељкује смрт неког религијског лидера) – безбожник си и комуњара.

Одраз социјалног умрежавања сваке информатички писмене индивидуе у земљи на љубавни живот омладине посебно је занимљив за посматрање. Одређене праксе постале су посебно изражене:

1. Фејзбучење и расингљавање.
Од “О'ли да пођемо?” до вјенчања љубавна веза пролази кроз неколико контролних тачака. До појаве Фејсбука било је тешко прецизно дефинисати тачку у којој је та веза постала озбиљна. Сад је то лако – ако су обоје офејзбучили везу, озбиљно је!

Упознавање
->
Излазак
->
расингљавање (брисање “сингл” из “рилејшншип статуса”)
->
Фејзбучење (обострано објављивање везе на Фејсбуку)
->
Углава 
->
Вјеридба 
->
Вјенчање

2. Механика и динамика раскида
Није више потребно ни обавијестити партнера о раскиду – онога тренутка кад је “ин рилејшншип” промијењено у “сингл”, готово је. Друга страна ставља до знања да је то видјела тако што раскида Фејсбук пријатељство. Оно што наступа након тога истински су нови елементи:

Крипи лајкери
Након објаве раскида, одређени број особа мушког пола ту информацију “лајкује” на профилу њежније половине у прекинутој вези. Ова врста изражавања тихе патње симптоматична је за двије врсте људи: оне који овако на неки кукавички начин покушавају да тој особи ставе до знања да им се свиђа и оне који у својој загорелости сматрају овај чин неким безболним “пријављивањем на листе” од којег ће, можда (у неком непознатом сценарију погоњеном сплетом невјероватних околности), нешто изјебати.

Бисери расути
Умјесто крипи лајкера, реакције на профил странама јаче половине раскинуте везе углавном коментаришу “прави другови”, иницирајући обострано испољавање шовинизма филованог латентном хомосексуалношћу како би се љубавна бол ублажила.

3. Неизбјежно помирење
После раскида, заљубљени схватају да су све несугласице патуљасте спрам величине огња који међу њима гори, и одлучују да љубави дају још једну прилику. Негативни коментари се бришу прије него што се вољена особа поново узима за пријатеља и веза се поново објављује.

Након иницијалне процедуре љубав се на Фејсбуку доказује жестоким и увредљивим нападима на све, па и добронамјерне критике које је неко упутио на слике и статусе партнера.

4. “Фајерстартер” и “Фејсбук Таф Бој”
Фајерстартер је мушкарац који за пријатеља додаје сваку женску особу која му се учини иоле згодном, тражи њене разголићене/нагужене/напућене (погледати “Пата Патак”) слике и оставља ласцивне коментаре.

Фејсбук Таф Бој је онај ко тражи такве коментаре на сликама своје (може и бивше) дјевојке и почиње да пријети физичким насиљем и криминалним групама.

5. Пата Патак

Која је фора са прављењем ове фаце?




Тема дискусије: Наћи мјесто трудноћи у листи
Упознавање-> Излазак -> расингљавање (брисање “сингл” из “рилејшншип статуса”)  ->  Фејзбучење (обострано објављивање везе на Фејсбуку)-> Углава  ->Вјеридба -> Вјенчање

Златни чекић

Latinica

Ако је домаћица купила чили, спремите се да следећих пар недјеља једете љуто.

Правило златног чекића, познато и као Масловљев чекић или  закон оруђа каже да  „ако имаш чекић, све ти изгледа као ексер“. Јасније речено, само посједовање нечега тјера онога ко то нешто посједује да то нешто и користи.

Купите дјетету маркер или пост-ит блокчић и видјећете златни чекић на дјелу. Кад  купите ауто, неко вријеме ћете њиме ићи и до преко улице. Купите баби апарат за притисак, и до сјутра ће читавој породици и комшилуку, хтјели они то или не, притисак бити измјерен.  Владари огрезли у социјализму примјењиваће само социјалистичка рјешења.  Дајте некоме Ајфон, и неће моћи да дише без апликације за дисање. Пошаљите полицајца на улицу или поставите некога за обезбјеђење, и заводиће ред и тамо гдје је ред заведен.

Дајте човјеку моћ да доноси законе, и донијеће закон да свиње морају да имају играчке. Без зајебанције – Директива о добру свиња Европске Уније из 2001. године налаже да свиње у заточеништву  морају имати шарене лоптице (у говору портпарола Одјељења за окружење, храну и сеоске послове предложене су кошаркашке и фудбалске лопте)  како им не би било досадно док чекају да буду заклане.

У роману „Луна је окрутна љубавница“, Роберт Хајнлајн види проблем у пракси златног чекића код тијела које доносе законе, говорећи да ће се људи у том тијелу осјећати дужнима да те законе доносе. Он предлаже систем од два тијела – једног које доноси и једног које одбија законе. Хајнлајн иде чак и даље, и каже да оно које доноси законе закон треба донијети само двотрећинском већином, док тијело које одбија законе одбија сваки закон против кога се у том тијелу изјасни више од једне трећине чланова. „Глупаво?“ , пита писац, „Размислите- ако закон није у стању да добије подршку двојице од троје људи, зар није вјероватно да може постати лош? А ако се против њега буни један од троје, зар није вјероватно да би свима било боље без њега?“.

Закон оруђа је заступљен свуда. Шароњање или трепанација је хируршка процедура која је била изразито заступљена на територији данашње Црне Горе, Србије, Републике Српске и Албаније. Захват је подразумијевао отклањање округлог дијела кости лобање са главе пацијента. Кост се шегала на свјесном (у најбољу руку мртвом пијаном) пацијенту, округлом ручном шегом- трепаном.

Пошто је шароњар- травар који врши ову интервенцију био и једини који је може извршити, па нико није могао да му се умијеша у бизнис, шароњање је брзо постало лијек за све и свашта. Златним трепаном лијечени су главобоља, повреде главе, притисак, епилепсија, менталне болести па чак и стерилитет код жена. У Јужној Америци трепанација је рађена чак и на потпуно здравим људима, јер се вјеровало да обезбјеђује дуговјечност.

Шароњање је, у зависности од вјештине врача, преживљавало између двије трећине и осамдесет и пет процената пацијената. Ова процедура се, модерним алатом и у нешто другачије сврхе, и дан данас примјењује у болницама, како у сврхе лијечења, тако и у дијагностичке сврхе.Један број данашњих медицинских техника за пар стотина година нашим потомцима ће изгледати онолико исфорсирано и ретроградно колико данас нама изгледа шароњање.

Размислите о Масловљевом чекићу кад вам нешто не полази за руком - можда вам треба шрафцигер.

Карада

Latinica

(све у овом чланку је лично мишљење и постоји, можда и велика, могућност да у свему гријешим)

Немам ништа против педера који не мераче моју гузицу. Свако је власник свога тијела, и његово је основно право да у то тијело може да стави што му је курцу ћеф: дуван, алкохол, дрогу, курац, боцу, љекове... Није ми мило да видим два мушкарца како се држе за руку, али ми није мило ни да видим болесно дебеле људе, па исто не тражим да им се забрани да једу. Није ми, исто тако, драго ни да размишљам о дигнутим курчевима ђедова од по сто година, а вијагра не само да се продаје, већ и рекламира на сваком ћошку. Док год је задовољство обострано, срећно прчење!

Да ли би ми сметало да се педери вјенчавају? У мојој цркви- да. Црква упућује не само на границе дозвољеног понашања, већ и на смјернице ка вриједностима које њени поклоници сматрају пожељнима. У општини- како год им је воља. На крају крајева, није велика филозофија пред адвокатом саставити уговор који било којем пару јединки намеће исте обавезе и права (осим једног) као и брак. Тако да дође на исто.

„Али шта је са тим једним правом, педерчино шећерашка“, питате се, „правом да се усвајају дјеца". За дијете није нормално окружење да расте са двојицом тата или са двије маме“? Имате право. За дијете, такође, није нормално да расте у дому за незбринуте, без тате и маме, злостављано од стране оних које треба да гледа као браћу и сестре. Мање је познато да огромна већина те дјеце у домовима (преко 90% њих) уопште не могу бити усвојена, зато што себични родитељи нису потписали документ за њихов отпуст (нису их се одрекли, како се то у народу каже). Тој дјеци је боље да спавају у кревету између двије маме него да чаме у дому, надајући се да ће мама или тата икад доћи да их виде. И право је родитеља које дијете води у дом да одлучи да ли ће његово дијете моћи да усвоје педери или неће, чак и више него што је право родитеља да одлучи да ли ће његово дијете уопште моћи да буде усвојено.

Дакле, подржаваш геј параду?

Апсолутно не!

Постоји велика разлика између педера и људи који траже одржавање геј параде. Кад је Црна Гора у питању, организаторе геј параде можемо упоредити са, рецимо, Момом Вуксановићем. Момо Вуксановић је, да појаснимо, скупио неколико стотина људи да га прогласе лидером Срба у Црној Гори, како би узео паре из пореске касе и направио параду Срба. На страну то што је на изборима добио мање од један посто гласова (у никад бљутавијој конкуренцији за тзв. „српске гласове“), он тврди да је свака ријеч против његове организације уствари и ријеч против народа који самопрозвано представља.

Мора се направити разлика између човјека чија је особина то што је Њемац, и човјека чија је ГЛАВНА особина то што је Њемац, исто као што се мора направити разлика између човјека чија је особина то што је педер, и онога чија је главна или једина особина то што је педер.

Ако петорицу људи идентификујете по томе што је један кошаркаш, други инжењер, трећи аутомеханичар, четврти Црногорац, а пети педер, како се то ова посљедња двојица издвајају из групе? Тако што ни једно дијете на питање „шта ћеш бити кад порастеш“ неће одговорити са „Србин“ или „педер“. Људи који су ниже вриједности и који немају ни једну грану у којој ће се индивидуално доказати, покушавају да сопствену вриједност увећају идентификујући се са групом, и рачунајући на неку неотуђиву наслијеђену вриједност. Хиљаду пута ћете чути „ми Црногорци“, а ни једном „ми пилоти“ .

Али, и ти људи, колико год их било, имају нека своја права, зар не? И та права им омогућавају да одрже параду!

Том логиком, "држава" би требало да организује турнире у Каунтер-Страјку. Актери геј-параде имају толико мали удио у пореском систему да трошкове обезбјеђења параде, затварања улица и медијску пажњу на медијима који се финансирају или субвенционишу из пореза никад неће покрити у било каквој квазиравноправној расподјели новца (једина стварно равноправна расподјела новца било би одсуство пореза). То значи да ја и Ви плаћамо журку мушкараца који се идентификују по чињеници да се јебу у гузицу и жена које за своју главну вјештину наводе „маказице“.




Немам ништа против да ти људи изнајме приватно имање или приватни пут, приватно обезбјеђење, и у таквој комбинацији своју сексуалну припадност као главну карактерну особину славе сваки дан, али имам против тога да курчеве подмазују мојим знојем.

Организатори геј параде имају и једну класично балканску особину – њима уопште није важно да раде то што раде, колико то да раде оно што оним другима смета. Погледајте само слогане („Хрватска то може прогутати“) или иконографију којом се служе на овим окупљањима и покушајима окупљања и биће вам јасно да се ту не ради ни о каквом европском менталитету, већ о увођењу јебања у гузицу као обичаја у најгаднију и најзаосталију балканштину.

Следећи пут кад присуствујете сцени идентификације трећег лица ријечима „он(а) је геј“, слободно довикните „а ја (се) јебем у пичку“, тек да саговорнику затворите идентификациони и вредносни склоп.