уторак, 6. март 2012.

Хвала Богу за тетке


Latinica

Животни вијек ћелије у мозгу је, кажу, седам година. Човјек је, након седам година потпуно нова личност. То ми, ваљда, даје за право да са позиције Милутина 4.0, са дистанце од три пуне генерације себе самога, сопствену изреку из времена кад сам престајао да пишам у гаће прогласим за мудрост:

”Ко нема тетку, боље да се није родио”
Милутин 1.0,  4 године

Три тетке? Већ си се имао рашта и родити.

Различите су врсте љубави. Родитељи, браћа, сестре, мужеви и жене – сви вас воле на свој начин. Вјероватно вас бар неки од њих воле макар колико и тетке, али вас никад нико не може вољети као тетка. А онда, на све то, неки су имали ту луду срећу да имају и ПРАВУ ТЕТКУ.

Права тетка вас безусловно воли. Права тетка ваше мишљење цијени више и од сопственога, чак и кад зна да нисте у праву. Права тетка ће од ваших мана скројити врлине које ће цијенити и у другима, а у стварима које погрешно урадите наћи свијетлу тачку због које је све то било вриједно. Ако вас права тетка критикује, знајте да је оправдано, јер праву тетку боли и кад чује, а не кад изговара критике на ваш рачун. Права тетка је мајка која вас је вјечито жељна.
  • Мајка ће вам окорубати шипак кад год вам се једе
  • Тетка ће понудити да вам окоруба шипак и ако ништа не кажете
  • Права тетка ће, и ако кажете да вам се не једе, окорубати шипак – за сваки случај, ако се предомислите.
Права тетка ће вас слагати да јој је нешто у фрижидеру, а онда се отшуњати до продавнице да то купи, ако јој тражите. Права тетка ће пустити сузу ако није у стању да удовољи неком вашем хиру који вам ионако ништа не значи. Сопствена имовина, здравље и живот правој тетки вриједе мање од једног вашег осмијеха.


Па ти узми што ти се једе…




Коначење код праве тетке је тек ужитак који се не пропушта – сваки угођај је осигуран троструком редундансом – спремљен вам је кревет у свакој од соба, а у приправности је душек за ако вам падне на памет да спавате у ходнику. Нови пешкири су стављени поред каде, напоменуто вам је да се, ако вам је воља, можете туширати и ван каде, а ако сте баш лијени, већ вам је принијет лавор за кишање ногу. Тетка се буди раном зором да на прозоре навуче нешто да вам сунце не би пореметило јутарњи сан, и да вам спреми доручак (три доручка, за сваки случај, ко зна хоће ли вам се јести кајгана или попара), оциједи поморанџу, купи Забавник (или шта већ од штампе излази тај дан) и спреми још неки ужитак који само тетки може пасти на памет. И пошто одете кући, знајте да су сви кревети, лавор, и пешкири опет спремни и у приправности јер ће вам, можда, пасти на памет да дођете и другу ноћ за редом.

Братанићи, братаничне, сестрићи и сестричне су правим теткама религијске институције. Ваше хипотезе су њихови аксиоми. Њима је љубав немогуће узвратити, а о њих се тешко и не огријешити. На крају крајева, њима то није ни битно – једино што је важно је да је вама лијепо.

петак, 20. јануар 2012.

Тајмлајн


Latinica

Кориштење Фејсбука је процес константног навикавања. Таман кад се навикнете на верзију, они уведу нешто ново. Последња у низу новина је “Тајмлајн” – персонализована страна о кориснику која из података о његовом животу на Фејсбуку покушава да исприча причу његовог живота. У нацрту, ово би требало да представља сажетак вашег житија (Житије – фин превод за “Тајмлајн”); у пракси, представља подсјетник на ствари које сте заборавили и које су вам се чиниле финима, а данас их се стидите.

Фејсбук није измислио Тајмлајн. Ако слушате двије бабе како разговарају, схватићете да су бежично, телепатски, прикључене на неку исконску социјалну мрежу и да се деведесет посто њиховог разговора своди на расплитање десетина паралелних тајмлајна. Та њихова мрежа не заостаје за фејсбуком; напротив – свака слика, сваки “статус”, свака радња и сваки “лајк” остаје запамћен, без могућности да га обришете, и након што се заувјек “излогујете”, како би вам било замјерено у погодној прилици.
Tajmlajn stari ljudi deriste
Отишао сам прошле године код пријатеља на ручак и сједио са његовом мајком. Жена је, осим што је отишла до продавнице да купи воће, читаво вријеме била поред мене, и набрајала, као што та генерација ради, моменте у којима нам се тајмлајни укрштају. Кад сам завршио посјету, узео сам такси и пошао директно до своје тетке (а њене вршњакиње). Од тренутка кад сам изашао кроз њихова врата и ушао кроз теткина прошло је мање од десет минута. Чим сам ушао, дочекан сам са:
- А ти једеш броколи?
- Молим?
- Јео си броколи код друга!
- ???

Једна теткина другарица и тетка тог друга су пријатељице. За 10 минута се фул дуплекс peer-to-peer конекцијом мајка-сестра-другарица-тетка пренијела информација о томе да сам тамо био, а стигле су да “тагују” и храну коју сам јео.

Ко зна од/због чега имам сјебано краткорочно памћење. Врло слабо памтим имена, и осјећам се нелагодно чим неко почне да прича причу у којој се помињу, макар по једном, више од три особе. Исто тако, већина не воли своје мајке онолико колико ја волим своје тетке. Задовољство што се дружим са њима и чињеница да се свака њихова прича претвара у тајмлајн стварају уникатан пичвајз-коктел меда и жучи који је створио потребу да научим да се у потпуности искључим већ на помен трећег имена: “Њена мајка је сестра оног што је радио у Дуванском и дружио се са…” network connection is unplugged. Please keep quiet to start auto-restore.
А шта ако бабе расплићу тајмлајне да би заташкале да су се јебале са неким у томе ланцу? “Њихов заовичић и Надина стрина су од двије сестре, а Надин муж је брат од даљега стрица несрећног Драга из нашег старог улаза…” . Стани секунд – моја генерација такве приче расплиће само ако се неко ту с неким јебао, а није требало. Главни осумњичени у овој причи је онај са епитетом: “несрећни Драго”.

tajmlajn timeline pederi deriste
Несрећни Мујо је брат заовичне мајке колеге сина свекра братаничне ујака мог комшије
.
Епитети који треба да изазову жаљење још даље скидају сумњу са потенцијалног починиоца: “несрећни Драго”, “црни Момо”, “грешни Муж тетке Гордане”… Уз епитет често иде и стресање над жалосном судбином које, можда и само можда, може бити рефлекс сјећања на потиснути оргазам које је после деценија чамљења (мада и неки лемонпарти из скоријег сјећања није искључен) у неком ћошку сиве масе опалило можданим синапсама.

tajmlajn3

Право је уживање (на онај начин на који уживамо кад на Нешнал Џиографику гледамо пингвине како преживљавају зиму) гледати породично окупљање на коме се већи број индивидуа исте генерације окупи и почне бекап дијела базе података од парцијалних подскупова, као да се ради о колективном организму попут Боргова из Стар Трека или Гетова из Мас Ефекта. Почиње се крос-референсингом, упоређивањем верзија догађаја и података о личностима које има свако од њих. Решавају се проблеми са неконзистентним подацима, аномалије брисања и апдејта, а онда се новодобијени податак, исправљен, враћа у све базе које се, често уз конзумацију веће количине дувана, масти, алкохола, кофеина и угљених хидрата, враћају у (колико-толико) нормалну форму.

понедељак, 19. децембар 2011.

Одакле бијели голуб у Подгорици?


Latinica

Западоше ми пажњи чувени стари стихови:

Лети, лети, лети, бијели голубе
Изнад моје Подгорице
Поздрави ми тамо вољену драгану
Штоно сама самује

Бијели голуб

И нешто се запитах, јесам ли икад видио бијелог голуба у Подгорици? Не бих се заклео. Видите, бијели голуб је симбол слободе и мира, а ми смо углавном или робовали или ратовали. Зато их, можда, и нема. Подгорички голуб није бијел. Подгорички голуб је сиво-црн: има црну главу, сиво тијело које је назад тамније, често са црним штрафтама на крилима. Осим тога, локални батаљони ових птица (живине, рећи ће неки) идентификују се и по зеленкастом, пресијавајућем перју на врату које изгледа као да су се уваљали у нафту.

PG*CG020
Можда бијели голуби стварно лете изнад Подгорице, али у њу не слијећу. Постоји само један начин да голуб из високог лета, не слијећући, поздрави некога - да се посере на њега. На вољену драгану, на другове са Цетиња, мајки из Никшића на руку и, кад је већ навалио да "поздравља", нека сврне до Чева, да се "поздрави" и прађеду на гроб.

Једном сам, млад и луд, отишао у град који је сад инострана престоница са једином намјером да купим "мартинке". Срећан што сам нашао број (ко носи 48 зна те муке), а и да не бих толики терет носио у рукама, обуо сам их на изласку из радње и наредних пет сати провео пјешачећи у новим чизмама најгрубље израде. Кад се последице те одлуке више нису могле издржати, дошепао сам до баште локала који је имао лежаљке, сазуо још миришљаве чизме са крварећих ногу, завалио се и наручио тамно пиво. Дубоко сам удахнуо одлучујући да се одатле нећу помјерити наредних неколико сати, кад - ПАФ! - голуб ми се посра право на плућа. Ако је неко у томе тренутку пјевао "Лети, лети, бијели голубе" и говорио му да ме поздрави - јебем му оца.

Стани, мамицу ти
Кад год сам ишао по већим градовима, чудио сам се како су голуби тамо мање страшљиви него код нас. Ми смо као мали, увијек неуспјешно, вољели да се залетимо у голубове и пробамо да их ударимо ногом или да бацимо јакну преко њих не бисмо ли уловили некога. Шта бисмо урадили са голубовима - немамо појма, али смо сви у комшилуку имали по једну бабу која је добро знала и како да ухвати голуба и шта да ради с њим. Многи су хранили голубове остављајући мрвице по терасама, али су ове госпође, уз то, и прилично често имале пилав за ручак.

Нека, ђецо! Руке испод стола! Чекајте тату.

Можда су тако и нестали бијели голубови - изгледали су укусније бабама које су их мамиле на мрвице и ловиле метлама и лаворима. Тек кад су појеле бијеле, прешле су на "интегралне".


петак, 2. децембар 2011.

Цурице


Latinica

Чак и они који причају о “родној једнакости” знају да је рат полова присутан на сваком кораку. У огромној већини животних дисциплина оба пола су мање-више равноправна, али постоје неке ствари у којима један пол другоме не може ни да се примакне. У једној од првих дисциплина, саморекламирању, мушкарци немају шта да траже.

Жене су толико доминантне кад треба представити да је оно што раде исправно да је просто невјероватно како и један мушкарац уопште може да успије у животу. Све почиње од најранијег дјетињства:

facebebe
фаце које правите кад видите бебе различитих полова

Чим мало порасту и почне да се тражи кривица за оно што су дјеца урадила, саморекламирање дјевојчица пређе на следећи ниво – мушка дјеца су увијек крива. Дјевојчица која “прави кафу” и умасти све играчке у блато – “домаћица”. Дјечак који се испрља играјући се (играјући фудбал или, у мом случају, сједећи на лопти) – “глибов”.  Ако се, далеко било, дјечак и дјевојчица потуку, ко је крив? Дјечак, наравно.

Са одрастањем почиње да се прави и физичка разлика између полова, а самим тим се рачва и перцепција родитеља о синовима и кћеркама: другачије се реагује на неуспјехе у школи, више је расположења да се чује образложење дјевојчице за нешто лоше што је урадила, дјевојчице се више питају око онога што облаче (ја сам најчешће носио оно што је родбина сматрала да треба да носим, и нисам имао право да се буним јер је млађи брат био осуђен да му стајлинг буде одређен одјећом која је “претекла” мени)… Професор ће лакше реаговати ако ухвати дјевојчицу да преписује, него дјечака.

Ако дјечак пише по клупи, он је вандал. Ако дјевојчица ради исто – заљубила се. Ако дјевојчица у пубертету настави да се игра са луткама или спава са медведићем – креативна је. Ако дјечак настави игре из раног дјетињства након што му се спусте муда – педер је.

Пубертет је, ипак, мјесто кад селф-маркетинг постаје кристално јасан. Ево референтне табеле о закључцима родитеља за исте ситуације у одрастању дјевојчице и дјечака.

Радња / пол

Женско

Мушко

Плаче Емотивна је Педер
Затворена врата од собе Сунашце прича са другарицама Манијак дрка
Предуго је у купатилу Срећица плаче Гад дрка
На компјутеру по читав дан Паметница истражује Кретен нема пријатеља (или дрка)
Не иде му/јој се у школу, каже да се не осјећа добро Лези кући, срећице, хоћеш да ти донесем неки филм? Пиј чај и марш у школу
“Остаћу са друштвом после школе” Мора да ће да уче Мора да ће да се дрогирају
Вратио/ла се пијан/а кући Неко јој је подвалио, нека се наспава, јадница Породични састанак! Јебаћу му матер.

Кад поменух дркање (о коме се одавно каним да развезем и посебни чланак), ту се самомаркетинг најбоље огледа. Иако наука каже да мужјаци за тим имају више потребе од женки, из неког разлога, ако у женском друштву нека од њих извади ово

gumenikurac
(гумени курац)

изазваће осмијехе и започети веселу причу, док ће мушкарац који у друштву и помене, а далеко било извади ово

gumena picka

бити, у најмању руку, прозван перверзњаком и јадником, након дугог, осуђујућег момента тишине.

Вибратор као поклон другарица за рођендан дјевојци је шала. “Флешлајт” као поклон од другова за рођендан мушкарцу је провокација. Женски полни орган код мушкараца изазива страхопоштовање. Мушки полни орган је женама смијешан.

У зрелијим годинама жене развијају неку врсту међусобне блискости по полу – ако се преселе у мјесто гдје не познају никога, мушкарцима ће требати прилично много времена да пронађу некога кога могу звати пријатељем. Жене ће, на другој страни, врло брзо пронаћи начин да се (да ли због заједничких интереса или због заједничке одбојности према истој особи) зближе и спријатеље.

Много је животних дисциплина у којима су жене сналажљивије, упорније, способније и боље од мушкараца. Мој разредни старјешина и професор анализе из средње школе (написао бих му име, да нисмо десет сантиметара испод гуменог курца) добро је то знао док је поступао по строгим, али јасним и правичним моралним критеријумима који су били једнаки за оба пола. Свијет почива на родној равноправности, али не и на родној једнакости. Ова два појма су толико другачија и супротстављена један другом да је најбољи начин да нарушите равноправност да инсистирате на једнакости.

петак, 25. новембар 2011.

Фурачи, ЈуДиЏи и јебање у г***цу


Latinica

Комплекс више вриједности је, каже Википедија (вала ћу овоме Џимију Велсу, кад га следећи пут видим да сједи на мосту, бачит неку пару), скуп идеја, представа и тежњи о сопственој супериорности и надмоћности, најчешће фиктивној.

Фурачи су људи који немају, али се претварају да имају овај комплекс, мислећи да ће тако пред другима маскирати сопствену инфериорност које су и сами свјесни. Осим ида, ега и суперега, личност фурача гради и ултраего, те осим онога што хоће, онога што јесте, и онога што мисли да би требало да буде, у личност оваквог појединца улази и оно што мисли да би требало да буде да би други мислили да је оно што мисли да би требало да буде.

Фурач се пред људима непрекидно представља као оно што није, понаша онако како се не би понашао да је сам, пропагира ставове у које ни сам не вјерује и истовремено се осјећа јадно због тога што зна да није у стању да заиста буде оно за шта се представља.

 

rankofurac

 

Фурача није тешко препознати – они воле да се идентификују са радним мјестом, и да о себи говоре у трећем лицу - често описујући позицију на којој су, а не самог себе. Такође, глаголи у употреби фурача често су у пасиву, јер је и њима, подсвјесно, тешко да се идентификују са оним ко изговара то што излази из њихових уста.

Фурачи ће покушати да вас убиједе у ствари представљајући то што говоре (и у шта ни сами не вјерују) као општу истину у коју ви, за чудо, нисте упућени. То често постижу тако што реченицу почну са “знатē”, “видитē” или неком сличном упадицом, направе кратку паузу, а онда наставе.

Комплексаш ће, ако не жели да вас пусти у своју директорску канцеларију, рећи : “не можеш да уђеш у моју канцеларију”. Фурач ће рећи “видите, не може се тек тако улазити у канцеларију једног директора”. Узмимо конкретан примјер: Дејо Савићевић има комплексе, Ранко Кривокапић је фурач: Дејо ће, кад неће да пусти Дан на стадион, рећи “док сам ја предсједник савеза новинари Дана неће ући на овај стадион”; Раџа ће, кад неће да се јави Филипу Вујановићу, рећи “видите, не може се ићи у неку кућу, а да се не најавите глави те куће”.

Кад говоре, уз све то, фурачи и гестикулирају онако како мисле да би требало да гестикулирају да би други мислили да они знају нешто о томе што причају: одмахују главом, криве уста, уздишу, дувају, гледају у страну, окрећу се као да док причају већ размишљају о нечему другоме (јер то о чему причају знају у прсте), машу рукама и, некад, јачином гласа или глумљењем увријеђености покушавају да надомјесте недостатак аргумената.

Фурач који пред неким трећим износи ставове супротне вашима ће, с времена на вријеме, погледати према вама и климати главом, упућујући “виђи како ти га рекох” поглед. Кад то не ради, фурач се одаје наглашавајући потпуно небитне ријечи гласом ъ (глас којим почнете ријеч “рвање”, иако је не пишете “ървање”). Ако баш мора да вас помене, фурач ће о вама причати као да нисте ту.

Краљ фурача. Пустите било који снимак са њим и уживајте.

Фурачи мањег ранга познају се и по униформама – у жељи да себе представе као нешто другачије од онога што су, фурачи ће прекрити лице великим наочарима, обући се у јарке боје, “одважне дезене”, или се једноставно уклопити у стереотип облачења јер мисле да неко ко је шеф службе у државној фирми треба да увуче розу кошуљу у панталоне.

Гласност фурача зависи од позиције са које говори, а та позиција најчешће је представљена радним мјестом. Што је та позиција виша, то се лакше може направити дистинкција фирме у којој неко ради према власништву: мало је фурача који су директори у приватним фирмама; скоро сви директори у државним фирмама су фурачи.

Кад фурач конкурише за мјесто у државној фирми, они који гледају његову шепурну самопрезентацију дотакну се лактовима, кажу ВИЂИ ОВОГА, и изаберу га за директора. Кад фурач конкурише за мјесто у приватној фирми, они који гледају његову шепурну самопрезентацију дотакну се лактовима, кажу ВИЂИ ОВОГА и пошаљу га кући.

 

“Ја никад нисам чула за ‘локатив’” - И даље нисам сигуран да ова жена не “тролује”.

И онда је, ваљда, као земља у којој је толико тога “државно” и у којој је Социјалистичка Партија Социјалиста једина изборна опција, реално да имамо и фабрику фурача. На пропланцима Доње Горице, окупан сунчевим зрацима и под вођством класичног либерала из партије социјалиста налази се погон за производњу фурача. Упркос увреженом мишљењу да ова филигранска мануфактура производи горе кадрове од државних универзитета, то- нарочито након увођења болоњске делкарације – и није претјерано очигледно.

Неспособни и глупи ће готово једнако лако сакупити бодове да заврше “државне студије” као што ће то урадити на Ју Ди Џију (вјерујте ми, завршио сам математику на државном, и имам листу од десетак људи због којих ћу, ако буду професори мом дјетету, преписати дијете у другу школу). Разлика је у томе што Ју Ди Џи производи веће фураче, а самим тим и кадар способнији да се запосли у државним фирмама.

Тренутна разлика у квалитету кадра који заиста излази из тих институција углавном је резултат предрасуда (бољи ђаци из средњих школа и даље се уписују на државне студије). Кад би исти човјек уписао државни факултет, а у паралелном свијету ЈуДиЏи, завршио би их са отприлике једнаким знањем (углавном сачињеним од онога што је научио ван факултета), али би из овог другог изашао нафуранији.

 

udgfuraci

Упоредимо праксу уфуравања студената: на неком тамо државном такмичењу студената у некаквом програмирању додијељено је десетак неких награда, и награђени су позвани да своје пројекте презентују  на неком сајму. Не улазим у критеријуме жирија - три награде су припале студентима државних факултета, а остале онима са приватних. Упркос репутацији Це смјера Пе-Ем-Ефа, “крем де ла крем” је покупио само једну. Студенти су имали више обавеза, па нису имали кад да учествују, био је неки једногласни закључак наставног кадра.

Презентације студената Ју-Ди-Џија протекле су углавном у фурачким говорима и биле пропраћене громогласним аплаузима њихових многобројних професора и колега. Неколико људи је дало камере друговима да снимају њихове говоре да би их, касније, гледали и мастурбирали. Шеф катедре Це смјера  пратио је те презентације са умјереним интересовањем и аплаудирао заједно са масом. Кад је дошло вријеме да “његови” студенти одрже презентацију, Стеван Шћепановић се покупио и отишао! На Пе-Ем-Ефу, професори не слушају студенте. Професор је ту да студента понизи (“спушти”) а не да га похвали (“нафура”). Ако неко дипломира а да није депресиван и на граници самоубиства, нешто је заказало у образовном систему.

Одлучите сами који је од ова два приступа бољи – вратимо се фурачима. Највећи проблем младих фурача зна да буде то што често допусте да им ултраего диктира и нешто чему се здрав разум противи. Рецимо да се момак из нижег средњег сталежа фура да је Бетмен социјалног либерализма. Кад год су нечије социјалне слободе угрожене, он је ту да се побуни и прстом покаже на прави пут; није да га неко слуша, али је фурачки его задовољен – “он је за вас сељаке свијет измислио”.

pederi-furaci

И, тако, једног дана, том младом човјеку долази понуда да сними педерску рекламу. Не рекламу за права хомосексуалаца у којој ће гласом разума упутити људе да виде исправну слику, већ рекламу у којој ће он бити једна страна педерског пољупца у уста који за једини циљ има да компромитује. Он није хомосексуалац, те му преостаје једино да, за то кратко вријеме, буде педер. Здрав разум каже “човјече, ти зарађујеш од снимања реклама, нико те неће ангажовати после овога”- ултраего каже “али, какав сам ја космополит ако гледам оно што ће бити, а не оно како би требало да буде”. Здрав разум каже: “они од тебе не траже да глумиш хомосексуалца, него да будеш педер”, ултраего каже, “али, тако ћу послати поруку свим тим сељацима”…

Фурач, тако, пристаје да буде оно чему се и његов здрав разум противи. Да су му тражили да га изјебу у гузицу, он би, не размишљајући о томе шта треба, већ какву поруку шаље, пустио нечија брда тврда у стравичне своје кланце. То што је ово болесно друштво пуно оних који ће због тога пробати да га линчују није важно, јер они не би требало да буду такви.

Ако константно радите нешто што не бисте радили зато што мислите да ће вас неко други због тога више цијенити, никад нећете бити срећни. Опет, ако константно радите нешто што не бисте радили, зато што мислите да ће вас неко други због тога више цијенити – нисте ни заслужили да икад будете срећни.

понедељак, 21. новембар 2011.

Остарасмо


Latinica

Разлика између тога да је неко стар и да је остарао је огромна. Бити стар је биолошки појам, остарати је психолошки. Иако у деведесет девет посто случајева и једно и друго долази заједно, многи ће признати да су стари, али је мало оних који ће признати да су остарали. Проценат људи који су остарали и то признају једнак је проценту људи који су глупи и то признају. Листа која слиједи помаже вам да идентификујете да сте стари или да сте остарали.

Сине, обуци јакну, биће ти зима

mini suknja i bunda
Феномен “беранског љета – подгоричке зиме” је нешто о чему се може писати нашироко. “Руке у џепове, а пичка на изволте” као слоган младих дјевојака које трпе зиму да би пролазницима у Мугошевој улици показале импозантне препоне можда није свима схватљив али, ако им то није први пут, вјероватно је да добро знају у шта се упуштају. Ако некој особи савјетујете да промијени облачење јер ће јој бити зима, а да вас та особа то није питала – остарали сте. Ако сте тој особи већ једном, раније у животу, дали такав савјет и није вас послушала, нема вам повратка.

Сиједа длака на мудима

Као што Џо Роган каже: сиједа длака на глави је знак зрелости; сиједа длака на мудима је знак старости. Можда још нисте остарали, али ако нађете сиједу длаку на мудима (или на еквивалентном мјесту код супротног пола)- организам вам шаље поруку да сте стари. Сиједе длаке на глави су знак да ваше тијело одустаје од периферних дјелова како би се концентрисало на главне; сиједе длаке на мудима су знак да тијело полако одустаје и од њих. Ово је, наравно, знак да сте стари, а не и да сте остарали, мада су све шансе да сте, ако сте сиједи око главића, сиједи и “у главу”.

Смета вам лупање

Дјеца која играју лопте испод прозора, комшије изнад које вуку столице по поду, смећари који раде свој посао. Ако вам дође “да им дођете” и одржите буквицу (или ако то стварно радите), остарали сте. Сјећате се како сте мрзјели бабу испод вас због које нисте смјели да скачете по соби кад сте били дјеца? Е-ви сте та баба. Ако вам у балкон упадне лопта и бар на тренутак пожелите било шта друго осим да је вратите без ријечи и уз осмијех, само је питање дана кад ћете почети да бушите лопте и да се жалите родитељима.

Добро сте се посрали

sranje
Ако изађете из ве-цеа са закључком да сте се добро посрали, готово је - остарали сте. Никад нећете чути дијете да прича о томе како се посрало. Чућете, можда, причу о епској количини измета или о самом производу који је изашао, али никад о квалитету срања као радње. “Добро се посрати” не описује говно, него срање – процес у коме је све изашло без напрезања и након кога није остао осјећај да бисте, можда, могли да се посерете још мало или, далеко било - осјећај да се, колико год тоалет папира потрошили, нисте обрисали до краја. Ако оцјењујете квалитет тога како сте се “испосијецали”, мрка капа.

Еееее, у наше вријеме

Ћелије у мозгу се непрекидно обнављају и након отприлике седам година свака ћелија коју данас имате биће замијењена новом. Сјећања остају, али тај процес их сабија кроз одређени филтер који прошлост чини љепшом.
Еееее, у ваше вријеме су филмови били бољи, јер вам се чини да су сва три Кума и сва три Стар Ворса (знам колико их је, али не признајем) изашли у року од годину дана а не за 6 (Стар Ворс) или 18 (Кум). Еееее, у ваше вријеме скобаљи су се праћакали Морачом зато што је сваки скобаљ којега сте икад видјели ушао у једну једину слику Мораче коју сте сачували у глави.
Згражавате се што је професорица избила ђака а не сјећате се наставника српскога који је еееее, у ваше вријеме, бацао креде на под да би гледао ученицу како се сагиње да је дохвати или наставника техничкога који је ученике тукао кључевима (“џонџулицом”, како је звао). Дјеца су поштовала старије, ееееее, у ваше вријеме, али су исто ногама ударала и пљувала једног другог професора техничког, само се не сјећате тога.
Ако је ееееее, у ваше вријеме, Морача била топлија, љета била хладнија, телевизија била боља а чоколаде биле укусније – спремите се да до смрти живите ееееее, у вашем времену.