Тајмлајн

Latinica

Кориштење Фејсбука је процес константног навикавања. Таман кад се навикнете на верзију, они уведу нешто ново. Последња у низу новина је “Тајмлајн” – персонализована страна о кориснику која из података о његовом животу на Фејсбуку покушава да исприча причу његовог живота. У нацрту, ово би требало да представља сажетак вашег житија (Житије – фин превод за “Тајмлајн”); у пракси, представља подсјетник на ствари које сте заборавили и које су вам се чиниле финима, а данас их се стидите.

Фејсбук није измислио Тајмлајн. Ако слушате двије бабе како разговарају, схватићете да су бежично, телепатски, прикључене на неку исконску социјалну мрежу и да се деведесет посто њиховог разговора своди на расплитање десетина паралелних тајмлајна. Та њихова мрежа не заостаје за фејсбуком; напротив – свака слика, сваки “статус”, свака радња и сваки “лајк” остаје запамћен, без могућности да га обришете, и након што се заувјек “излогујете”, како би вам било замјерено у погодној прилици.

Отишао сам прошле године код пријатеља на ручак и сједио са његовом мајком. Жена је, осим што је отишла до продавнице да купи воће, читаво вријеме била поред мене, и набрајала, као што та генерација ради, моменте у којима нам се тајмлајни укрштају. Кад сам завршио посјету, узео сам такси и пошао директно до своје тетке (а њене вршњакиње). Од тренутка кад сам изашао кроз њихова врата и ушао кроз теткина прошло је мање од десет минута. Чим сам ушао, дочекан сам са:
- А ти једеш броколи?
- Молим?
- Јео си броколи код друга!
- ???

Једна теткина другарица и тетка тог друга су пријатељице. За 10 минута се фул дуплекс peer-to-peer конекцијом мајка-сестра-другарица-тетка пренијела информација о томе да сам тамо био, а стигле су да “тагују” и храну коју сам јео.

Ко зна од/због чега имам сјебано краткорочно памћење. Врло слабо памтим имена, и осјећам се нелагодно чим неко почне да прича причу у којој се помињу, макар по једном, више од три особе. Исто тако, већина не воли своје мајке онолико колико ја волим своје тетке. Задовољство што се дружим са њима и чињеница да се свака њихова прича претвара у тајмлајн стварају уникатан пичвајз-коктел меда и жучи који је створио потребу да научим да се у потпуности искључим већ на помен трећег имена: “Њена мајка је сестра оног што је радио у Дуванском и дружио се са…” network connection is unplugged. Please keep quiet to start auto-restore.
А шта ако бабе расплићу тајмлајне да би заташкале да су се јебале са неким у томе ланцу? “Њихов заовичић и Надина стрина су од двије сестре, а Надин муж је брат од даљега стрица несрећног Драга из нашег старог улаза…” . Стани секунд – моја генерација такве приче расплиће само ако се неко ту с неким јебао, а није требало. Главни осумњичени у овој причи је онај са епитетом: “несрећни Драго”.

Несрећни Мујо је брат заовичне мајке колеге сина свекра братаничне ујака мог комшије

.

Епитети који треба да изазову жаљење још даље скидају сумњу са потенцијалног починиоца: “несрећни Драго”, “црни Момо”, “грешни Муж тетке Гордане”… Уз епитет често иде и стресање над жалосном судбином које, можда и само можда, може бити рефлекс сјећања на потиснути оргазам које је после деценија чамљења (мада и неки лемонпарти из скоријег сјећања није искључен) у неком ћошку сиве масе опалило можданим синапсама.

Право је уживање (на онај начин на који уживамо кад на Нешнал Џиографику гледамо пингвине како преживљавају зиму) гледати породично окупљање на коме се већи број индивидуа исте генерације окупи и почне бекап дијела базе података од парцијалних подскупова, као да се ради о колективном организму попут Боргова из Стар Трека или Гетова из Мас Ефекта. Почиње се крос-референсингом, упоређивањем верзија догађаја и података о личностима које има свако од њих. Решавају се проблеми са неконзистентним подацима, аномалије брисања и апдејта, а онда се новодобијени податак, исправљен, враћа у све базе које се, често уз конзумацију веће количине дувана, масти, алкохола, кофеина и угљених хидрата, враћају у (колико-толико) нормалну форму.