среда, 09. април 2014.

 Сираноиди


Latinica

Какав јебач, тај Стенли Милграм. Један дан се пробудио и одлучио да му је досадно да  се игра Хитлера. Попио дојч у Његошевој (он вели у Гриничу, а куну се да су га видјели у Берлину), узео квоте и није их ни отворио, а већ му је досадило. ”Замисли да причаш са неким”, рече он сам себи, ”а да томе некоме неко дошаптава одговоре из жбуна. Колико би ти требало да га провалиш”?

Зависи од тога ко изговара ријечи. Негдје у шестом-седмом основне један од другова из одјељења, данас успјешан пословни човјек, одговарао је за двојку из српског. Средњи ред, предзадња клупа. Двоје иза њега и по једно са сваке стране отворили читанке и шапућу. Нити знају ови што му шапућу, нити овај има благе везе што му они говоре. Максим Драшковић види колико је сати, али расположен, хоће да му да двојку, и каже ”Ајде кажи име једне пјесме Милана Ракића и имаш прелазну”. Шаптачи упрли, са десет страна стиже ”Долап”, али нити је овај чуо за Ракићев Долап, нити је чуо ту ријеч у животу.

Несигуран шта му тачно шапћу, почиње да ”размишља”. Замислио се и пребира по тој силној поезији коју је прочитао. Види један лучоноша колико је сати и довикује ”На Газиместану”. Овоме свануло, безнадежну фацу замјењује лицем крајњег поноса какво само такав капацитет може да сложи и из свега мозга узвикује ”НАГАЗИ НА СТАНУ”. Максим је добрих пола минута гледао у њега и размишљао да ли је овај лоше чуо, или је заиста толико глуп да је стварно тако запамтио.



Можда је случајност, али ја и дан данас волим да вјерујем да је Максим Ракића одабрао намјерно, да заокружи надреалну ситуацију ”Кристијана” који стоји пред њим, са екипом краудсорсованих суфлера. Једна од Ракићевих пјесама, сувише ведра и са премало србовања да би је неко уврстио у читанке деведесетих, иде овако:

На једном примерку


Да, сви Гаскоњци нису из Гáскоње:
Има их, Госпо, широм целог света
Што љубе, пишу песме, јашу коње, —
Пуна је земља гаскоњских кадета.

Но ја сам ипак реткост међу њима:
Не истичем се радо. И сад, ево,
Да ритам буде звучнији, и рима,
Уступам место оном што је пев̓о

Роксани некад, нека место мене
Отпева опет песму своју стару,
И нека каже чар љубљене жене
У свом старинском љубавничком жару.

И нико неће видети да сада
Промениле се улоге: Сирано
Говори, пева, плаче, клечи, пада,
— Но ја му речи шапућем лагано...


Прича се, наравно, о једној од најчувенијих драмских сцена икада - Кристијан који се под балконом удвара Роксани, а Сирано (војник и пјесник који је такав фрајер да га једино нос од пола метра спречава да полиже сваки галски клиторис седамнаестог вијека) му из жбуна шапуће шта да прича. Све и да за де Бержерака никада нисте чули, адаптацију ове сцене сте морали негдје видјети, пошто је има свуда: од ”Сви пси иду у Рај”, преко Симпсонових, Саут Парка и Футураме, до Стар Трека. У оригиналу Кристијан кресне Роксану (у коју је Сирано лудо заљубљен упркос томе што јој је, узгред буди речено, рођак). У неким адаптацијама, попут ”Љубавних писама” ”Роксана” га провали. 

Сви пси иду у Рај - Сирано де Баркинак


Милграма је, на другој страни, савршено болио курац и за Ростана и за Ракића. Њега су интересовале Роксане - конкретно проценат ”Роксана” које би Кристијан уз Сиранову помоћ успио да збари.
Пошто је то била 1984-та, није му био проблем да нађе новац за финансирање експеримента. Волонтери улазе у собу и причају са неким о теми коју добро познају. Хемичар, рецимо, прича о теми свог дипломског рада.

Соба има једносмјерно огледало иза кога их гледа лик за кога знају да се купа у пасјој пљувачци, тако да им је јасно да постоји нека фора, али им није јасно шта је тачно у питању. Њихов саговорник нема појма о томе о чему прича, али му три-четири професора из те области шапућу одговоре у ”бубицу”. 



Оно што је Милграм открио било је да невјероватно велики проценат људи (далеко преко 90%) не провали саговорника. Чувен је примјер у коме је педесетогодишњи професор психологије суфлирао дванаестогодишњем дјечаку, а да његов колега који је са дјечаком разговарао није провалио да ”вундеркинд” има бубицу.

Људски мозак, закључио је, очајнички тражи конзистентност. Чак и кад суфлирање не иде савршено, прије ћемо прихватити пар чудних момената као аномалије, него што ћемо посећи за преиспитивањем премиса и реконфигурацијом сопствене слике о саговорнику.

У данашње вријеме, нова генерација Сираноида (стварни научни назив за модерне Кристијане - особе које не изговарају ствари које долазе из њиховог централног нервног система) је на снази, и никада их није било више. Студенти који ”полажу” уз помоћ бубица, политичари и јавне личности чије говоре пишу други, другарице које једна другој ”преко порука мувају момка”, волуминизиране списатељице и многи други могу се наћи на сваком кораку. Разумијевање материје одавно већ није неопходан појам да бисте о њој дискутовали.



То је, срећом, довело и до тога да је народ све више и више сумњичав. Постало је сасвим нормално да неки тенисер није написао књигу која је потписана његовим именом, или да неки фудбалер не води свој фејсбук профил; самим тим, црв сумње све чешће ради, и све чешће проради. У процјени неке личности и све мање ствари се узима здраво за готово. Све мање људи шаље новац ”Пери дојави”, све је мање оних који вјерују да су милионити посјетиоци неког сајта, и све више је оних који се запитају да ли је инструкторка Зумбе са којом се дописују заиста, не само физички, већ и интелектуално, личност каквом се представља.

На другој страни, све је нормалније да вас неки Кристијан пита да му будете Сирано - да му напишете научни рад, да му будете са друге стране везе док преписује на испиту, да га препоручите за нешто што није, да умјесто њега урадите посао за који он није способан... Не кажем да треба да одбијете, али барем, прије него што прихватите, размислите да ли му, и у којој мјери, тиме помажете да га сурдукне некој вашој Роксани или вама.