среда, 20. август 2014.

Седам Дизнијевих принцеза са фризурама црногорских политичара


Latinica

Приче које нам власници фризура причају углавном су једнако истините, и вишеструко мање занимљиве од оних о принцезама које их овдје носе. Можете ли да препознате чија коса краси коју главу?

До 97% избројаних гласова Грдана је била принцеза.

Звијер и ја отварамо жељезару

Хмм, избор за великог везира...

Оћу... Нећу... Не знам... Могу ли да оћу, али да буде да сам се нећкала?

Хтјећеш ти кад ти ја кажем, битанго.

ООООО, како ти га речееееееее!

Је ли то неко мене звао?

субота, 16. август 2014.

Ове играчке су очајне! Не треба вам спајдер-чуло да то видите.


Latinica

Страшно волим играчке. "Ееее, у наше вријеме курац је био једина играчка. Курац и клис.". Ово сам чуо од више старих људи као коментар на ту чињеницу. Нисам се усуђивао да питам какве су то игре све игране са  једином играчком као ни је ли се свако играо са својим курцем, или су се међусобно узајмљивали кад им досади. Вјерујем да стари не лажу, али да се цивилизација неповратно помјерила са мјеста на коме је курац, било чији и у било ком облику, прихватљива играчка за дјецу.

Неким људима ту чињеницу, ипак, као да нико није саопштио. Јунсук Ју, јужнокорејски вајар, добио је задатак да направи статуу Спајдермена која ће са тржног центра у Бусану надгледати дјечје игралиште. Знате већ како те ствари иду, о Спајдермену је узео да се информише гледајући филм из 2012-те, налетио на ову сцену...


...и логично закључио да суперхерој изнад дјечјег игралишта (гдје је у нечије вријеме курац био једина играчка) треба да има огромну ерекцију.

Кита Прајд





Пола године је прошло док се неко није побунио и поставио слике спајдер-поноса на Интернет, и још скоро пола године док се бирократска управа није смиловала да умјетнику наложи да статуу модификује (хладним тушем, претпостављам) или је уклони.

Стварни кадар из раног Спајдер-Мена. Идемо даље.


Ако имате фабрику играчака, правило број један прије пуштања играчке у продају мора да буде да скупите стотину радника (или људи са улице, свеједно), подигнете играчку пред свима и викнете "ЛИЧИ ЛИ ВАМ ОВО НА КУРАЦ? КОМЕ ЛИЧИ НА КУРАЦ НЕКА ДИГНЕ РУКУ!".

Чини вам се превише? Имате Кју-Еј одјељење које брине о томе? Немате појма. Сигурно нисте бољи од Дизнија, а ово испод је званична Дизнијева играчка за дјевојчице:

Ватиканско одјељење за дизајн играчака касније је затворено, а дизајнер играчака  Василије Качавенда је нашао други посао.


То што играчка има четири метра не ослобађа вас неопходности овог питања. Овај затворени тобоган је живи доказ тога:

За дјецу из јаслица која пате од носталгије


Кад сте утврдили да играчка не личи на курац, долазимо до корака који треба да вас лиши кључног камена спотицања. Узмите играчку и узвикните "А ЧИНИ ЛИ ВАМ СЕ ДА ОВА ИГРАЧКА ИМА КУРАЦ? КОМЕ СЕ ЧИНИ ДА ОВА ИГРАЧКА ИМА КУРАЦ НЕКА ДИГНЕ РУКУ". Погледајте хелијумске балоне у подгоричкој Делти, или гдје год их продају близу вас. Ово је само један од њих:

Френдли Нејбрхуд је, изгледа, Пицин парк.


Без зајебанције, ако вам ико каже да му се чини да играчка има курац, играчка има курац. Ми смо имали "дјечје" закачке за пешкире, које и дан данас можете купити, а изгледају овако:

Курац пешкир држи боље
када није спуштен доље.
Кад је још крив, као сада
пешкир доста теже спада.


Ја сам мислио да се пешкири каче медведу о курац од раног дјетињства,  још прије него што сам схватао да у томе има нечег смијешног или непристојног. Претпостављам да не треба да имате тридесет година да бисте укапирали да ове оловчице-привјесци за Нинтендове ручне конзоле такође имају мурицу. 

Па зашто је Мју дјевојчицама омиљени Покемон?


Ако правите играчку и облачите јој гаће које се могу скинути, пожељно је да обратите пажњу и на то шта има испод гаћа, пошто ће дјеца пробати да те гаће скину у првих пар сати играња. Не кажем да треба да избјегавате анатомску коректност, али пробајте да то изгледа бар мало мање застрађујуће него на овом шпанском плишаном Хулку:


ХУЛК СМЕШ! (нећеш ваљда том тољагом, Хулче)


Посебна димензија опичености је Марвелова "Shape Shifters" колекција која се средином деведесетих интензивно рекламирала нашој дјеци.

Погледајте на сличицама десно како то "треба да изгледа"


То су били Марвелови јунаци који се трансформишу у пиштољ који испаљује пластичне ракете. Свака фаза те трансформације, укључујући и задњу, изгледала је перверзно:

У овој пози је прави ПАНИШЕР
Ова поза се зове ПАНИШМЕНТ


Није ни Ди-Си комикс пролазио боље са играчкама својих јунака. Овај Бетмен пиштољ на воду који пљује кад му стиснеш курац и ове Вондер-Вумен маказе из пакла су само неке од њих:

И Бетмен је човјек. Такни му га и штрцнуће.
Ко каже да је за Scissoring потребно двоје?


Провјерите, кад сте на успут, да ваша играчка нема ни женски полни орган. Не дешава се тако често, али се деси, чак и на "дворцима" за скакање:

ПИЧКАЧУ!


Ако ваша играчка има покретне дјелове, провјерите и како ти покрети изгледају, имајући обзира према томе да угао руку у зависности од тога како се играчка пакује може да варира. Не желите да вам се деси Rad Repeatin' Tarzan, који понавља све што сте рекли, успут пригодно гестикулирајући:

Џејн се скита,
спава Чита
Тигар крка
Тарзан дрка


Ко зна зашто, али поприличан број "акционих фигура" има овај проблем са позицијом руке. Од истог болује и овај несрећни Бетмен:

У уста ти га метнеееем! ХАХАХАХАХА


Играчка не мора имати покретну руку да би се придружила дркачкој журци. Спајдермен на њу долази последњи:

АЛИ ПРВИ СВРШАВА!


Најгори од свих примјера покретних играчака је, ипак, опет Дизнијев. Легендарна сцена из Краља Лавова у којој Рафики подиже малог Симбу да га прикаже краљевству док у позадини пичи "Circle of Life", требало је да буде претворена у покретну играчку.

"There's more to see than can ever be seen
More to do than can ever be done"


Неко је смислио да се то реализује тако што ће се спуштањем Рафикијевог репа његове руке подизати. Руке са Симбом су, да би се уштедјело на простору, спуштене (онај ко купи играчку требало је да их подигне) и из паковања је излазило ово:

"There's far too much to take in here"


Ако продајете нешто што се једе, или имате играчку која захтијева да дијете један њен дио стави у уста, задржите окупљене људе и узвикните "ЉУДИ, ЈОШ САМО ЈЕДНО ПИТАЊЕ! ОВО ШТО ДИЈЕТЕ ТРЕБА ДА СТАВИ У УСТА, ЈЕСТЕ ЛИ СИГУРНИ ДА ОВО НИЈЕ КУРАЦ? АКО НЕКО МИСЛИ ДА ОВО ШТО ДИЈЕТЕ СТАВЉА У УСТА ЛИЧИ НА КУРАЦ, НЕКА ДИГНЕ РУКУ, КУМИМ ВАС БОГОМ!"

Хај-хо, хај-хо, кад брига има ко
тај нека пева цео дан; хај-хо хај-хо хај-хо


Ако вам кажу "Ајде, јадан, ти си чувени Пез, то је Дизнијева Снежана и седам патуљака, то су озбиљне фирме, знаш ли ти колико они пазе на то? А ти си окупио нас са улице да ти кажемо је ли нешто курац", прекините га питањем "ЈЕ ЛИ ОВО КУРАЦ, ИЛИ ОВО НИЈЕ КУРАЦ?!"

Конзумирати уз 7-up


Овај балон може да изгледа као срце кад је надуван, али не би фино било видјети дијете са овим у устима: 

Дувајте га, ђецо

Ако правите бомбоне у облику светионика, само напријед. Није баш да је дјеци светионик као облик за гумени бомбон занимљивији од медведа, диносауруса или вампирских зуба, али можда и за светионик постоји демографија. Бар сте сигурни да светионик неће изгледати као курац...

...NOT


Ови званични Хана Монтана у облику гитаре и микрофона лагано могу да прођу и уз нови имиџ Мајли Сајрус:

Микрофон. Добра идеја.Микрофон никад не може изгледати као курац.
А онда укапирате да је гитара још гора.


Ако правите било који облик пипка или отвор за сламчицу, забрањено је само да га ставите на шупак и на курац. Нема везе што је симетрично ако дијете треба да стави уста на то. Ево, Волверин се наљутио, а Спајдермен више неће ни да прича с вама:

Можда то што радиш није добро,
али буди најбољи у томе што радиш!
Дувај га, Стојане!


Моје спајдер-чуло ми говори
да ова сламчица није на најбољем мјесту.


Ако сте већ ријешили да дјетету купите неку од оваквих играчака, онда га испоштујте до краја и купите му и нешто да обуче док се игра:



субота, 17. мај 2014.


Latinica


Становницима БиХ и Србије можете помоћи уплатом на жиро рачун
 520-2923-36 код Хипотекарне Банке, или слањем поруке на број 14543.

Сви који су помогли - меншнујте @meelooteen на Твитеру за линк до игре.


среда, 09. април 2014.

 Сираноиди


Latinica

Какав јебач, тај Стенли Милграм. Један дан се пробудио и одлучио да му је досадно да  се игра Хитлера. Попио дојч у Његошевој (он вели у Гриничу, а куну се да су га видјели у Берлину), узео квоте и није их ни отворио, а већ му је досадило. ”Замисли да причаш са неким”, рече он сам себи, ”а да томе некоме неко дошаптава одговоре из жбуна. Колико би ти требало да га провалиш”?

Зависи од тога ко изговара ријечи. Негдје у шестом-седмом основне један од другова из одјељења, данас успјешан пословни човјек, одговарао је за двојку из српског. Средњи ред, предзадња клупа. Двоје иза њега и по једно са сваке стране отворили читанке и шапућу. Нити знају ови што му шапућу, нити овај има благе везе што му они говоре. Максим Драшковић види колико је сати, али расположен, хоће да му да двојку, и каже ”Ајде кажи име једне пјесме Милана Ракића и имаш прелазну”. Шаптачи упрли, са десет страна стиже ”Долап”, али нити је овај чуо за Ракићев Долап, нити је чуо ту ријеч у животу.

Несигуран шта му тачно шапћу, почиње да ”размишља”. Замислио се и пребира по тој силној поезији коју је прочитао. Види један лучоноша колико је сати и довикује ”На Газиместану”. Овоме свануло, безнадежну фацу замјењује лицем крајњег поноса какво само такав капацитет може да сложи и из свега мозга узвикује ”НАГАЗИ НА СТАНУ”. Максим је добрих пола минута гледао у њега и размишљао да ли је овај лоше чуо, или је заиста толико глуп да је стварно тако запамтио.



Можда је случајност, али ја и дан данас волим да вјерујем да је Максим Ракића одабрао намјерно, да заокружи надреалну ситуацију ”Кристијана” који стоји пред њим, са екипом краудсорсованих суфлера. Једна од Ракићевих пјесама, сувише ведра и са премало србовања да би је неко уврстио у читанке деведесетих, иде овако:

На једном примерку


Да, сви Гаскоњци нису из Гáскоње:
Има их, Госпо, широм целог света
Што љубе, пишу песме, јашу коње, —
Пуна је земља гаскоњских кадета.

Но ја сам ипак реткост међу њима:
Не истичем се радо. И сад, ево,
Да ритам буде звучнији, и рима,
Уступам место оном што је пев̓о

Роксани некад, нека место мене
Отпева опет песму своју стару,
И нека каже чар љубљене жене
У свом старинском љубавничком жару.

И нико неће видети да сада
Промениле се улоге: Сирано
Говори, пева, плаче, клечи, пада,
— Но ја му речи шапућем лагано...


Прича се, наравно, о једној од најчувенијих драмских сцена икада - Кристијан који се под балконом удвара Роксани, а Сирано (војник и пјесник који је такав фрајер да га једино нос од пола метра спречава да полиже сваки галски клиторис седамнаестог вијека) му из жбуна шапуће шта да прича. Све и да за де Бержерака никада нисте чули, адаптацију ове сцене сте морали негдје видјети, пошто је има свуда: од ”Сви пси иду у Рај”, преко Симпсонових, Саут Парка и Футураме, до Стар Трека. У оригиналу Кристијан кресне Роксану (у коју је Сирано лудо заљубљен упркос томе што јој је, узгред буди речено, рођак). У неким адаптацијама, попут ”Љубавних писама” ”Роксана” га провали. 

Сви пси иду у Рај - Сирано де Баркинак


Милграма је, на другој страни, савршено болио курац и за Ростана и за Ракића. Њега су интересовале Роксане - конкретно проценат ”Роксана” које би Кристијан уз Сиранову помоћ успио да збари.
Пошто је то била 1984-та, није му био проблем да нађе новац за финансирање експеримента. Волонтери улазе у собу и причају са неким о теми коју добро познају. Хемичар, рецимо, прича о теми свог дипломског рада.

Соба има једносмјерно огледало иза кога их гледа лик за кога знају да се купа у пасјој пљувачци, тако да им је јасно да постоји нека фора, али им није јасно шта је тачно у питању. Њихов саговорник нема појма о томе о чему прича, али му три-четири професора из те области шапућу одговоре у ”бубицу”. 



Оно што је Милграм открио било је да невјероватно велики проценат људи (далеко преко 90%) не провали саговорника. Чувен је примјер у коме је педесетогодишњи професор психологије суфлирао дванаестогодишњем дјечаку, а да његов колега који је са дјечаком разговарао није провалио да ”вундеркинд” има бубицу.

Људски мозак, закључио је, очајнички тражи конзистентност. Чак и кад суфлирање не иде савршено, прије ћемо прихватити пар чудних момената као аномалије, него што ћемо посећи за преиспитивањем премиса и реконфигурацијом сопствене слике о саговорнику.

У данашње вријеме, нова генерација Сираноида (стварни научни назив за модерне Кристијане - особе које не изговарају ствари које долазе из њиховог централног нервног система) је на снази, и никада их није било више. Студенти који ”полажу” уз помоћ бубица, политичари и јавне личности чије говоре пишу други, другарице које једна другој ”преко порука мувају момка”, волуминизиране списатељице и многи други могу се наћи на сваком кораку. Разумијевање материје одавно већ није неопходан појам да бисте о њој дискутовали.



То је, срећом, довело и до тога да је народ све више и више сумњичав. Постало је сасвим нормално да неки тенисер није написао књигу која је потписана његовим именом, или да неки фудбалер не води свој фејсбук профил; самим тим, црв сумње све чешће ради, и све чешће проради. У процјени неке личности и све мање ствари се узима здраво за готово. Све мање људи шаље новац ”Пери дојави”, све је мање оних који вјерују да су милионити посјетиоци неког сајта, и све више је оних који се запитају да ли је инструкторка Зумбе са којом се дописују заиста, не само физички, већ и интелектуално, личност каквом се представља.

На другој страни, све је нормалније да вас неки Кристијан пита да му будете Сирано - да му напишете научни рад, да му будете са друге стране везе док преписује на испиту, да га препоручите за нешто што није, да умјесто њега урадите посао за који он није способан... Не кажем да треба да одбијете, али барем, прије него што прихватите, размислите да ли му, и у којој мјери, тиме помажете да га сурдукне некој вашој Роксани или вама.

четвртак, 30. јануар 2014.

Ко је све на фрескама? Лукшић, Вујановић, Пеђа Булатовић...


Latinica

(Кратак линк за овај чланак : freske.milut.in )

Последњих дана главна тема је наводно појављивање политичара на фрескама у подгоричком храму. Сличност ликова који се приписују Милу и Ранку је у најмању руку упитна, али је очигледно да је јавност, за разлику од мене, примјећује.

Вршљајући по ходницима историје умјетности, ликове ових и других људи са црногорске јавне сцене можете наћи и на другим мјестима - фрескама у чувеним капелама и дјелима која су насликана и прије него су ови људи, наводно, рођени.

Утврдимо прво шта подразумијева појам сличности. Претпоставимо, до краја овог чланка, да ови ликови осликавају Мила и Ранка. Поменимо и то да, ако не можете видјети слику довољно добро, можете кликнути на њу и видјети је у бољој резолуцији. ОК? 

Ниђе везе. Са овим се такмичимо.
Кад вас питају да набројите људе који су присуствовали потписивању Декларације независности, почећете са "Томас Џеферсон... Бенџамин Франклин..." трећега већина неће знати. Греота је прескочити наше чељаде, Др Божидара Бојовића, овјековјеченог на чувеном уљу Џона Трамбула, са десне стране.


Не личи? Сјетите се шта смо одлучили да подразумијевамо под "личи"!

Добро, уље на платну, декларација независности, трт-мрт. Нема то везе са Црном Гором. Може ли нешто НАШЕ? Светско, а наше?

Наравно.

 Јан Матејко, "Побједа Јована Трећег", Ватикански музеј у Бечу.

Краљ Никола, или његова реинкарнација Ацо Ђукановић, Филип Вујановић, црногорска застава, крсташ барјак... све на једној слици!

Добро, добро... "Али вјерски објекти!", рећи ћете. Гдје су политичари у вјерским објектима?

Погледајмо шта се налази на "Гентском олтару" браће Ван Ајк , у катедрали Светог Бава у Генту (Белгија). Највећа слика у композицији, "Дивљење јагњету" у доњем десном углу има познату фигуру из црногорске опозиције:

Срђан Милић?
Погледајмо ову Микеланђелову слику.

Кавабунга!

На њој тешко да можемо пронаћи лик сличан неком од наших политичара. Али зато на овом његовом дјелу, које можете видјети у Сикстинској Капели, можете наћи Пеђу Булатовића, а ако зажмурите пола од онолико колико вам треба да препознате Ранка Кривокапића на спорној подгоричкој фресци, и Андрију Мандића. "Пеђу" како уредно сједи на облаку и ужива благодети вјечног спасења, а "Андрију" на самој ивици Пакла, у чамцу са оне стране ријеке Стикс, очајнички се трудећи да избјегне вјечиту злу коб.

Ваистину кавабунга!


Већ дубоко у Аду, лежећи на крсту, пружајући музичку подлогу људима који отпловљавају ка огромном отвореном шупку, раскомотио се, бар на триптиху "Башта земаљских сласти" Хијеронима Боша, Игор Лукшић.


Завршимо чланак ремек дјелом Јохана Цофанија. Шест година стварано (1772–78) уље на платну које приказује галерију Уфици има занимљив детаљ.

Tribuna degli Uffizi
Сва умјетничка дјела на слици су репродукције стварних дјела која су тада била у поставци. Лијево од централне статуе је слика Ханса Холбајна Млађег "Портрет Ричарда Саутвела" који у оригиналу изгледа овако:

Личи, али мало
Ипак, у Цофанијевом извођењу, Саутвелов лик замијењен је ликом једног другог племића, из једног сасвим другог времена. 

Увјерите се овдје .


А Ђе је Лекић?
Еееее, а ђе је Лекић...