среда, 09. октобар 2013.

Потомци чвора


Latinica

Понуда разноразних брендова исте врсте производа толико је велика да неријетко међу њима бирамо на основу паковања. Паковање служи како би се производ заштитио од спољних утицаја, производ у више дјелова задржао на једном мјесту, а ономе ко производ конзумира или користи олакшао приступ производу. Пожељно је да се паковање може затворити како би се оно што је у њему остало неискориштено могло употријебити касније.

Мајка природа нам је дала савршени примјер како треба паковати ствари. Само погледајте банану - читав грозд се држи петељкама, појединачну банану је лако отворити и љуштити, а кора служи да се при конзумирању онај ко држи банану не умасти. Не треба ни причати да је кора биоразградљива, а да се обичним кувањем претвара у храну за стоку, тако да је 100% рециклабилна.


Интересантно, концепт "конзерве господње" је резултат култивације банане од стране људи
- дивље банане су мање, округлије и љуште се много теже.



Зашто смо онда, који курац, толико проклети да се у готово сваки производ усеремо пакујући га? Погледајте банане на слици испод:


Генијалност дебилизма


Аустријски ланац самопослуга одлучио је да огули банане и спакује их по четири у стиропорске посуде за месо и замота у целофан. Тако је паковање са наведеним предностима уступљено модерном паковању чији је најмањи проблем то што му требају вјекови да се разгради. Банане из овог паковања отварају се тако што ноктом или маказама загребете целофан, ољуштите га са посуде и баците, пошто га бог отац више не може обавити око ње. Сједите. Овакве банане не могу се јести стојећи или, далеко било, ходајући - пошто посуду са осталим бананама морате оставити негдје. Одлучите да ли ћете прати виљушку, нож и тањир или два пута руке, јер ни фолија ни стиропор нису добри за придржавање банане док је једете.

Пријатно - спремите се да поједете четири банане, пошто немате гдје више са њима - осим ако не планирате да их опет упакујете у провидну фолију и осудите себе на још једну рунду ове агоније. Баците амбалажу у канту за смеће. Хвала што сте уживали у чарима модерне технологије паковања.


Производ десно је поштенији - бар не тврди да отклања 100% перути.




Ужасна паковања долазе у разним паковањима. Изузетно су гадне амбалаже која личе на оне код других производа, и паковања разних врста истог бренда која међусобно исувише личе. Ко уопште једе "сардину у умаку од поврћа"?


Пронађите разлике. Дизајнер амбалаже жељно ишчекује
да види који ће круг пакла добити за ово злодјело.



 Колико вам се пута десило да схватите да сте купили ову бљувотину тек након што сједете за сто и отворите лименку? Имам осјећај да је читава конзументска демографија рибе "у умаку" заснована на људима који су хтјели да купе "у уљу", али су се зајебали.

Најмање опасна за корисника су паковања која су једноставно ружна. Рецимо да продајете сурутку у праху и да имате врло ограничен буџет. Можете да је спакујете онако како је, ко зна из ког разлога, код нас постало популарно да се пакују млијечни производи у праху - у исту амбалажу у коју се пакује и средство за прање тепиха, завјеса и добро упрљаних руку. Наравно, морате пазити да дизајнирате паковање тако да неко не помисли да је ваша сурутка стварно средство за чишћење. Или не.


Може да пише "сурутка" колико хоћеш,  ја овим перем ресице!


Дајмо сурутки, ипак, поштовање какво заслужује. Неко је жртвовао изглед крајњег производа да би купцу омогућио комфор у кориштењу какав има и код много скупље конкуренције - чеп на одвртање и могућност да здјели лако приступи великом кашиком. То је оно што је главно, за разлику од амбалажа чије слике стоје у речнику поред ријечи "фрустрација".

Са оваквим производима сријећемо се од раног дјетињства. Једна од најочигледнијих замки фрустрације паковањем је ”Отворити овдје”. Непрекидно рвање између лакоће отварања и паковања нечега тако да се не отвори само од себе доводи до чудних резултата. Паковања корнфлејкса и соли са перфорираним полукругом на страни, разноразне кафе, чоколаде, бомбони и произвођачи који сматрају да цртање испрекидане линије чини отварање паковања лакшим на том мјесту гдје је нацртана, уступају примат произбоду који је измислио ”отворити овдје” фрустрацију - соку ”на сламчицу” у алуминијском тетрапаку.


Претпостављам да ”сок у алуминијском тетрапаку” није званично име
за овај злочин против човјечности.



Како ова амбалажа није забрањена конвенцијама о правима дјетета никад ми неће бити јасно. Паковање има јасно означену (бијелим кругом) тачку гдје би требало убости сламчицом да би се амбалажа пробушила. Не само да фолија на том мјесту није тања, него је управо то, обиљежено мјесто - најгоре мјесто за бушење тетрапака. Угао под којим треба упријети сламчицом на том мјесту је готово једнак нули. Под тим нагибом можете бити срећни ако је једино што постигнете неуспјешно отварање, јер је шанса да ћете сламчицу забости у ногу већа од шансе да ћете је забости у тетрапак. Ако убодете под углом већим од 25 степени, или, далеко било, правим углом (који је идеалан за бушење ствари), пробићете паковање на обје стране.

Да ствар буде гора, постоји идеално мјесто за пробијање овог сока - одоздо. Ако сок окрене наопачке, свако дијете може да му без икакве вјештине забије сламчицу у пркно. И сви би игнорисали бијелу мету на врху паковања и пили своје сокове наопачке да у сваком школском одјељењу и сваком дворишту у граду није постојао по један мрзнов са најеженом косом и максерицама који је умио да сваки пут без грешке нациља и убоде сламчицу право у бијели круг. И баш су се за њим све рибе окретале. Неки су причали да је продао душу ђаволу за ту тајну вјештину, неки су због таквих почели да носе ножеве (замишљајући боду мрзнова у око сваки пут кад склоњени у ћошку врхом бритве начињу тетрапак одозго), а понегдје се причало и да управо такви завршавају у олимпијском стрељачком тиму.


Отварање на повлачење.

Не ваља прескочити ни паковања која се отварају повлачењем црвене или златне целофанске траке. Трака, чвршћа од остатка материјала у омоту, при повлачењу би требало да поцијепа паковање на идеалан начин. Фина идеја, али код оваквих ствари нешто често пође како не треба. Сир ”Зденка” је најбољи примјер тога, пошто овај метод користи на два мјеста: при отварању самог паковања и при отварању појединачних пакетића фолије са сиром. Код паковања, трака скоро увијек покупи превише папира са собом, и онда или скрене с пута, или негдје запне (заглави се у споју гдје су двије картонске стране залијепљене), или остави патрљке папира да висе са паковања. 

Код сира је ситуација још тежа, јер је трака уведена да би спријечио уобичајени use-case сценарио који укључује машћење руку и заглављивање сира испод ноктију десне руке током сваког распакивања. При повлачењу траке фолија се цијепа како треба све док трака не дође до мјеста на коме је залијепљен папир са Зденкиним поквареним осмијехом. И онда- ништа. Држите траку с које виси полураспаковани сир улијепљен у фолију и размишљате шта ћете. Најбољи избор је да палцем упрете у масно парче у нади да ће се одлијепити и упасти у тањир, а да се не преполови и остави врх потпуно заглављен у алуминијском оклопу.

Зденку, ипак, морате цијенити, и то ћете схватити чим у руке узмете парче ”Шумадинке” која и даље мора да се отвара ноктима. Ако ништа, Зденка вам нуди начин да је начнете и пар секунди наде да ће све бити како треба. Са Шумадинком сте од почетка свјесни агоније.

Ако постоји ствар коју повлачење тракице добро рјешава, то је целофан. Цигарете су феномелан примјер перфектне употребе црвене врпце. Нема заглављивања, нема скривених проблема: повучеш и готово. Зато је потпуно невјероватно како су успјели да зајебу истовјетну ствар на паковању кондома.



Дође ми да пређем на пушење

Како је неко успио да зајебе савршену формулу? Погледајте како је дебела и видљива врпца на паковању цигарета. Код многих паклица мјесто гдје се врпца начиње обиљежено је црвеном бојом. Код кондома то није тако. Врпца је провидна. Мјесто за начињање не можете наћи ако не прислоните нокат и под њим заротирате кутију. У једном па у другом смјеру. Полако - није да сте у сред нечега и да вам се жури. Добро погледајте гдје је језичак, није да сте због нечега морали да скинете наочаре. Отворили сте? Браво! Окрените се и погледајте је ли отишла.


Порција пршута

Нека паковања хране су тотално нелогична. Из паковања већине пршута резаних у парчад теоријски је немогуће извући само једно. Могуће је извући или сву парчад слијепљену заједно, или отцијепити сантиметар дебели кајиш горњег парчета, који није залијепљен ни за шта друго. Ако тражите трећу опцију, можете појести и два паковања. Или неку комбинацију - једно паковање и један кајиш, или тако нешто. Вјероватно постоји неки начин да се ово елегантно ријеши (неки произвођачи су већ почели да стављају нешто између појединачних парчади). Плашим се да ћемо на крају завршити са решењем са слике испод, што ће означити тренутак кад ја престајем да једем резани пршут и почињем да гризем месо са кости.

Паковање има своје ”отвори овдје” (које на слици није испоштовано)
и свако парче сира има своје паковање, са својим ”отвори овдје”.

Фрустрација паковањем толико је озбиљна да је психологија посебно третира, кроз појам ”wrap rage” (бијес због паковања). У изучавању овог појма посебно се издвајају двије врсте амбалаже - ”шкољке” и злогласни ”блистер”. Шкољке су оно у шта се пакују домаћи колачи у самопослугама - ружне кутије од крцкаве, слабе пластике која се савија, цијепа и производи гадне звуке. Главна зачкољица  је ”систем за поновно затварање” - или кутија има жлебове дуж читавог ”поклопца”, или на једној страни дијела гдје се отвара има двије избочине а на другој двије рупе. Ово би требало да омогући поновно затварање. У стварности чини ”шкољку” изузетно тешком за прво отварање и готово немогућом за било какво накнадно затварање. Поклопац шкољке углавном остаје да ландара иза ње и да вам смета кад било шта хоћете да ставите на исту полицу у фрижидеру.


Чувена шкољка и злогласни блистер
Блистер је, ипак, најозлоглашенији. Свако друго поменуто паковање неко је смислио да има некакву намјенску вриједност. Блистер је намјерно прављен да не може да се отвори. Пластични коверат запечен са сваке стране тако да га је рукама потпуно немогуће начети. Отварање блистера подразумијева резање маказама кроз два слоја пластике (задебљане на крајевима) и картон који стоји између. Све и кад разрежете паковање и уништите корисничко упутство морате да вучете оно што је спаковано кроз пљоснату рупу неодговарајућег облика чији су крајеви које сте управо направили оштри као нож. Можете бити срећни ако избјегнете повреде при отварању нечега што је овако спаковано. О повредама при отварању голим рукама да и не говоримо. Ако немате маказе, купите их:

Рекурзија. Помињао сам је и у овом чланку.

Шансе су да ћете и маказе добити у јебеном блистер паковању! Чиме да отворите блистер паковање маказа? Специјализованим уређајем за отварање блистер паковања, наравно.


Ај шит ју нот


Осим што и тај алат долази у посраном блистеру! Не зајебавам се. Ово изнад је стварна слика стварног производа. Један овакав се продавао на нашем телешопу и био је спакован исто овако. Ваљда су тестирали да ли су људи који купују преко телешопа толико глупи да ће наручити још један овакав уређај да отпакују овај.

Причу о паковању не можемо завршити а да не поменемо претечу свих ових фрустрација - кесу из самопослуге коју је касирка свезала у мртви чвор.

Протоблистер

Шта осим чистога садизма некога тјера да кесу са јабукама или салатом веже у два чвора и то стисне до те мјере да је једини начин распакивања да се кеса разбуца и баци. У још једну кесу.