МИ смо прваци Европе у Ватерполу. Неки други МИ смо прваци свијета у тенису. За кога навијаш кад играју први МИ и други МИ? Мислиш ли да су њихови „Ми“ стварно слетјели на мјесец, или да су то лажирали само да они тамо „Ми“ не би то први урадили? Баш бих волио да доведу неког понављача у одјељење, па да МИ будемо најјачи у школи?
Ко смо, који курац, МИ? Зашто је то што смо МИ нешто урадили уопште важно ако у томе ЈА нисам имао никакву улогу?
Али, то је наша нација, спорт је финансиран из нашег пореза...
- Једном сам извјесном познанику позајмио педесет еура да плати кирију, само да бих сазнао да је од тих пара отишао на море. Никад нисам рекао „МИ смо ишли на море“. Ја сам сједио кући и прдњавио по Интернету, а он се купао, пушио траву и трчао за пичкама. Од "наших" пара.
Џабе ти „МИ смо ишли на море“ ако ти муда нису слана.
(Или сам у праву, или МИ - ја и ти - нисмо у праву.)
Мортал Комбат данас не би био оно што јесте да није фаталитија. На крају борбе у овој 1 на 1 борилачкој игри играчу се пружа прилика да, ако зна тајну комбинацију тастера, доврши ошамућеног противника на бруталан начин. Било да се ради о чупању главе са кичмом, спаљивању, чупању срца, одсијецању главе, кидању на пола или било којој од милијарду комбинација - фаталитији представљају запањујуће забавни супкултурни феномен који је себи издубио кањон у црном хумору модерних медија.
Ова врста забављања публике изразито графичким насиљем датира вјековима прије чеда Џона Тобијаса и Еда Буна, а била је посебно изражена у српским епским пјесмама. Ево моје листе топ 5 фаталитија наше епике:
5: Мајка Југовића
(Овај потез могао би да се броји и као МК7 Хара-Кири)
Почећемо са контроверзом: Свима познати стихови "Ал' ту мајка одољет не може препуче јој срце од жалости"
у ствари су фалсификат који је, при стварању епа "Косово" у пјесму унио Стојан Новаковић, замијенивши стихове који су на том мјесту били у изворној, Вуковој верзији:
"Надула се Југовића мајка Надула се, па се и распаде"!
Прави морталкомбатовски моменат да отвори ову листу. У игри, највише му личи Китанин "пољубац смрти"
4: Комбо Малог Радојице
Мали Радојица је, ријешен да убије Бећир-Агу, али и да му науди преко тога, савјет за освету потражио на Интернету. За најбољи одговор корисници су одабрали "Nail his wife", али је Раде то буквално схватио:
А то Раде и слуша и гледа,
па у собу к њему улетио
за вечером агу ухватио,
ухвати га за врат до рамена,
истрже му главу из рамена.
Па увати Бећир-агиницу,
па потеже клинце из њедара,
удара их под ноктове кади;
док је пола клина ударио,
и душу је, кучка, испустила.
Чупање главе је, наравно, заштитни знак Саб-Зироа, док је куцање ексера страно и Мортал Комбату, а најсличније нечему што ради Реико у МК4.
3: Тимски комбо три добра јунака
"Који оно добар јунак бјеше,
Што једанпут бритком сабљом мане,
Бритком сабљом и десницом руком,
Пак двадесет отсијече глава?"
- "Оно јесте Бановић Страхиња."
"Који оно добар јунак бјеше,
Што два и два на копље набија,
Преко себе у Ситницу тура?"
- "Оно јесте Срђа Злопоглеђа."
"Који оно добар јунак бјеше
На алату коњу великоме,
Са крстачем у руци барјаком,
Што сагони Турке у буљуке
И нагони на воду Ситницу?"
- Оно јесте Бошко Југовићу!"
Један јунак врши декапитацију, други набија на копља, а трећи врши stage fatality у исто вријеме! Sheer epicness! Ако Мортал Комбату чега не фали, то су декапитације (Кејџ и Саб-Зиро у првом, још стотину других у наредних осам наставака). Набијање на копље врши Џејд (слично ради и Кабал), а гурање са литица, па и у ријеку, је један од класичних стејџ фаталитија у серијалу.
2: Од учкура до грла бијелога
И ред је да се најепскији моменат српске историје оконча у традиционалном морталкомбатовском стилу - Милош Обилић распорава Султана Мурата "Од учкура до грла бијелога"!
1: Марко Краљевић
Циклус пјесама о Марку Краљевићу је компилација фаталитија. Скоро увијек је ту и нека прича која служи да се дође до фаталитија исто онако како прича у порнићима служи да се почне са јебањем. Можда је Мортал Комбату најсличнији моменат чупања три срца из груди Мусе Кесеџије (Кејно чупа само једно срце, али Џони Кејџ у МК2 кида три главе), али ту има свега, па и анималитија (диже Марко рало и волове, те он поби Турке јањичаре):
Фаталити 1:
Кад го виђе Краљевићу Марко,
А он скочи од земље на ноге,
На Маџара јуриш учинио,
Његову му сабљу уграбио,
Те га њоме Марко ударио,
Удари га по десну рамену,
Раздвоји га на седлу бојноме,
Па кроз њега Марко доватио
На вратима мермера камена,
И њега је пола пресјекао,
Па је оштру сабљу загледао,
Групни Фаталити:
стиже Марко Мурата везира
и русу му одсијече главу;
а од младих дванаест делија
он начини двадест и четири.
Анималити/Бруталити:
Кад је Шарац сагледао вилу,
По с три копља у висину скаче,
По с четити добре у напредак:
Брзо Шарац достигао вилу.
Кад се вила виде у невољи,
Прдну, јадна, небу под облаке,
Потеже се буздованом Марко
Пустимице, добро нештедице,
Белу вилу међ' плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом,
Преврће је с десне на лијеву,
Пак је бије шестопером златним:
Фаталити 2:
маче Марко ноже из потаје,
те распори Мусу Кесеџију
од учкура до бијела грла.
Мртав Муса притиснуо Марка,
и једва се ископао Марко.
А кад стаде Марко преметати,
ал' у Муси три срца јуначка,
троја ребра једна по другијем;
једно му се срце уморило,
а друго се јако разиграло,
на трећему љута гуја спава.
Када се је гуја пробудила,
мртав Муса по ледини скаче
Прочитајте болдовани стих још једном! Дакле, Марко је убио Мусу тако што му је преполовио торзо. Шта је нормални следећи потез после такве борбе? Да погледаш да ниси рањен? Да провјериш да нема непријатеља? Не, Марко Краљевић се спушта на кољена и почиње да премеће по унутрашњим органима! Аутопсија, голим рукама, на лицу мјеста, на лешу који се још копрца (последњи стих). То нема ни у Мортал Комбату!
Потреба за бомбастичношћу при прављењу маркетиншког слогана прешла је сваку границу. Угнијеждена између дирљиве лирике "пробај ултра, Олвејз Ултра, тренутно упијање" и меке порнографије која продаје нови дезодоранс за мушкарце чека нас реклама за нове Риглијеве жваке. Какофонија матриксоликих кадрова утопљених у црвене тонове траје петнаестак секунди, гледалац нема никаквог појма о чему се у реклами ради, па чак ни да ли је уопште у питању реклама, а онда га из забуне вади груби мушки глас који, као да саопштава поднаслов новог филма са Стивеном Сигалом ("Крв, пожуда, опсесија, параноја"), изговара "ОСЈЕТИ НЕОБУЗДАНУ СОЧНОСТ ЛУБЕНИЦЕ!"
Необуздана сочност!
Производ који се рекламира су жваке које су три пута скупље од осталих. Не будите стипсе и купите их. Прва ствар коју ћете примијетити је да је необуздана сочност лубенице уствари необуздана сочност пипуна. Нисам видио свијета, па је могуће да лубенице које нису из Зете имају укус као пипуни (за оне са јефтинијим улазницама - диње). На необузданост се, сигурно, не можете пожалити. "Сочност лубенице" није обуздана ни паковањем: ако оставите паковање ових жвака на столу, читава соба мирисаће као да сте просули сок од неког синтетичког пипуна по поду.
Вратимо се рекламирању: са великим бројем младих приватних фирми и традиционалним убјеђењем црногорских директора да они знају најбоље, засути смо невјероватном количином погрешно одабраних стратегија и видова рекламирања. Разлог за лошу рекламу може бити било шта - од опонашања жабе која је дигла ногу кад је видјела да се коњи поткивају до непотистички одабраног неискусног извођача радова, али оправдања нема - лоша реклама су бачени новац, нарушени углед и потрошено вријеме, а то тржиште не прашта. Осврнимо се на неке лоше праксе у рекламирању:
Прозаичност
Колико год вам се чинило да ријечи "све на једном мјесту" и "за неког све, за сваког по нешто" најбоље описују оно што желите да поручите муштерији - бјежите од њих као од Ђавола. Те и сличне фразе толико су излизане да на обичног гледаоца не остављају никакав утисак, а ономе ко ишта размишља говоре да је предмет рекламе безидејни ентитет који се ама баш ни по чему не разликује од многих других који су се очешали о давно запишано дрво неке од тих бљутавих фраза.
Једном приликом наишао сам на клијента који је био ужасно задрт да се рекламира паролом "Све на једном мјесту". На одговор да схватам да са својим новцем може да ради шта год му је мило, али да не желим да мене неко повезује са тим слоганом, па да је најбоље да нађе неког другог за посао, одговорио је са "али, не схваташ - код нас је СТВАРНО све на једном мјесту".
Чак и да осјећате да је неки слоган скројен за вас, и да је милијарду његових примјена у последњих пет година било само у служби тога да би он ушао у ваше уши, одустаните од слогана које сте већ видјели. Немојте "ми нисмо једини, али смо најбољи", кумим вас Богом. Сваки пут кад чујем неки такав слоган, замислим да је написан Комик Сансом. Боље је не рекламирати се, него се рекламирати свачијом паролом. Сво вријеме и новац потрошени на стварање слогана "You leave. Arrive before" за суперсоничне летове Бритиш Ервејса били су вриједни тога.
Учешће средњег слоја у доношењу креативних одлука
Средњи слој који оцјењује да ли је креативно рјешење које се клијенту предлаже добро најчешће је сачињен од људи који су потпуно некреативни, без трунчице смисла за хумор, престрашени од ствари од којих нико не би требало да се плаши, а истовремено толико убијеђени у своју интелигенцију и духовитост да ће пробати да наметну нека своја на брзину склепана рјешења у сваком могућем тренутку. Ови људи немају јасно дефинисан посао који треба да раде, и зато се мијешају у туђи посао колико год им је то дозвољено. Ако се бавите креативним послом у маркетингу, морате им што прије, што безобразније и што јасније рећи да одјебу.
Прво питање које ће вам ови људи поставити је "може ли овај лого да буде ВЕЋИ". Небитно што се ради о званичном интернет сајту и што онај ко је намјерно дошао на њега никако не може испустити да зна о чему се ради, прво инсистирање овакве особе је да логотип буде већи.
Следеће на чему ће инсистирати је да концепт рекламе буде што је могуће обичнији - нешто што би и они могли да смисле. Без хумора, или, још горе, са хумором који представља глупаво, прозаично прилагођавање неког вица из вицотеке која је била актуелна кад и Славко Бањац. Тако настаје "Нектар Мармелада". Тако настају дебилне рекламе за Никшићко Пиво са снимљеним смијехом у насумичним интервалима...
Ако сте унајмили некога да вам направи рекламу, а мислите да знате боље од њега, зашто сте га уопште унајмили? Ако мислите да би лого на вашем Интернет сајту требало да буде већи, спадате у ову групу људи и највећа корист коју можете направити свом предузећу је да одјебете из сваке расправе о нечему креативном. Пођите на паузу, наставите читање новог ремек-дјела Мир Јам које сте започели, пробајте да научите да не отварате уста док то радите - било шта, само поштедите друге ваших "креативних инпута".
Метастаза средњег слоја која је претворила читаве компаније у смрдљиву пулпу аутоцензуре довела је и до феномена "србијанског хумора". На страну спорадични примјери који доказују да се не ради о недостатку хумора међу људима, већ да је у питању модус операнди маркетиншких кућа, огромна већина реклама у србијанској продукцији које покушавају да буду духовите завршава као бљувотина. Глумци потпуно збуњени бесмисленим сценаријом који је кроз ревизије средњег слоја постао потпуно апстрактан, лоше изношење једва постојећег панчлајна и исфорсираност духовитости доводе до гротескних скечева које је не само немогуће вољети, већ је према њима изузетно тешко остати и равнодушан.
Видјела жаба...
И викну', "мајко - 'оћу и ја овако". А мајка ме у главу кишобраном ошине, и љутито каже - "Оћеш курац, сине" - Рамбо Амадеус
Ако сте видјели да се неко рекламира на неки начин, то не мора да значи да и ви тако требате; Телеком и Теленор имају толико реклама да се врло често дешава да њихово рекламирање нема за сврху да информише гледаоца о нечему из понуде, већ само да увећа присутност у медијима. Те рекламе, пријатне за гледање, опуштајуће, мотивационе и не претјерано информативне, немају смисла ако се не рекламирате непрекидно, у огромним количинама. Ако отварате радњу за продају моторних тестера, нећете имати превише користи од кампање са Данијелом и суперхеројима. Ако имате ограничен буџет, информишите гледаоца гдје сте, шта нудите и зашто сте бољи од других - и урадите то у што краћем времену, да бисте рекламу поновили што више пута.
Тизер (рекламе са мистериозном поруком која ће бити разјашњена у каснијим рекламама) кампање су још једна ствар коју не треба спроводити тек тако. Да би тизер кампања имала било каквог ефекта, морате бомбардовати медије. Идеја тизер кампање је жртвовање реклама у иницијалној фази (нико не зна о чему се ради, тако да вас реклама и не рекламира), како би се увећао учинак реклама у другој фази, пошто је тржиште заинтересовано за њих. То, у преводу, значи да свјесно бацате половину новца за рекламирање, вјерујући у то да ће оно што платите другом половином бити више него дупло боље.
Код тизера, морате бринути не само о тајмингу ("Мила" рекламе за Мол оф Монтенегро су школски примјер промашеног тајминга, јер је предуго држање јавности у незнању произвело потпуни губитак интересовања за другу фазу рекламе), већ и о томе да производ који се открива тизер кампањом мора бити значајно изнад просјека, и намијењен веома широкој циљној групи, јер ћете, у случају да сте "тизовали" многе, а представили нешто за малобројне, произвести нежељене ефекте. Ако правите месару на Кличеву, немојте спроводити тизер кампању на Цетињу.
Још један примјер поткивања жабе је "ефекат порнића" - односно рекламе са причом која нема никакву сврху осим да буде прича у реклами, на исти начин на који сличној ствари служи прича у порнићима. Један сервис за гуме (заборавио сам име) тренутно се рекламира ТВ спотом који иде, отприлике, овако:
Човјек довози аутомобил у сервис, мајстор му отвара врата гараже. Између сваке двије линије дијалога уметнута је непријатна пауза.
Човјек: Добар дан
Мајстор: Добар дан
Човјек: Молим вас, монтирајте ми нове гуме
Мајстор: Важи, ево одмах
(монтирање гума)
Мајстор: Изволите
Човјек: Шта, већ готово?
Мајстор: Да
Човјек: Хвала
Мајстор: Монтираш код нас, и миран си
На страну очајна, очајна глума, у сваком секунду ове рекламе апсолутно је јасно да је "прича" у њој исфорсирана тек да би неке приче било. Ако немате идеју, немојте причати причу. Немојте говорити "сад ћу да вам испричам нешто", ако унапријед не знате шта ћете да испричате. Скратите. Саопштите људима информације, своје предности и завршите рекламу. Уштедјећете новац или ћете повећати број емитовања, а поштедјећете гледаоце посматрања кретенског дијалога који ће значити нешто само родбини људи који се у реклами појављују. Ово, нарочито, важи за дебилне радио рекламе у којима људи који имитирају Буксовце пуне рекламни простор исподпросјечним хумором. Не облачите Месијев дрес ако не знате да играте фудбал, јер ћете поређењем само скренути пажњу на своје мане. Ако сте власник фирме и желите радио рекламу са Буксовцима - ишчупајте пар стотина еура из те стиснуте гузице и платите праве људе јер ће вас подсмијех и идентификација са полупроизводима коштати скупље.
Никад, никад се не упуштајте у рекламне кампање са ставом "хоћу и ја овако" или "хоћу рекламу као што је има онај", јер ћете завршити са нечим оваквим.
Подсјетник : Клипи је спојница која у старијим верзијама Мајкрософт Офиса искаче да вас нешто посавјетује. Клипи никад нема корисне савјете, скоро никад нема савјете који су у вези са темом, а и кад јесу, ти савјети су толико тривијални и бескорисни да његова појава никад није пожељна, већ само и увијек искључиво иритантна. Смитсонијан магазин је назвао Клипија једном од најгорих брљотина у историји дизајна софтвера, али клипија то није спријечило да настави да искаче преко Офис докумената у изради и да вас свако мало нешто савјетује.
Не мисли црни Клипи да он о томе зна нешто више од вас, па ни да о томе уопште нешто зна - он се само осјећа позваним да каже.
Свијет је пун Клипија. Гдје год се окренеш, ето га по један. Са сваког телевизијског канала, са сваке новинске стране, са сваке насловнице сваког Интернет портала бечи по један Клипи, једва чекајући да ти нешто каже. Не зато што зна, него зато што се осјећа позваним. Толико их је да их можемо подијелити у групе:
Исконски Клипији:
Прича исконских клипија бесциљна је и бесмислена. Они само причају да би причали. И као што Клипија можете замијенити стилизованим аватаром Ајнштајна или пашчетом које маше репом, не мијењајући вријеме кад искаче и садржај онога што прича, тако и исконском Клипију можете замијенити глас, стас и кравату и бити сигурни да ће, можда другим стилом, сваки рећи исту ствар - ништа.
За овакве људе може се написати алгоритам који ће погодити оно што ће рећи. И прије него што се појаве на телевизији, нема сумње шта ће, рецимо, Свето Маровић и Василије Лалошевић рећи. Посебна подгрупа су исконски Клипији са покушајем хумора - Божо Булатовић, Новица Станић, Ем Си Марко и разни други. Да би нешто било смијешно, није потребно само изговорити то на начин на који бисте то изговорили кад би било смијешно.
Самозвани клипији
Разлика између исконских и самозваних Клипија је што исконске клипије позиција и углед намећу као некога ко би требало да има мишљење о нечему, али мишљење немају, док самозвани Клипији имају мишљење о нечему и намећу се да вам га предоче, иако се на готово сваког од њих у свакој ситуацији може примијенити она "што ће овај овђе". Ако неким случајем не пратите медије хабитата у коме ови људи оперишу, с правом немате појма ко су они. Питајте некога из Дубровника или Пријепоља ко је Александар Зечевић, и тај ће слећи раменима.
Самозвани клипији су људи који су, с правом, толико несигурни у свој интелект да покушавају да га валидирају кроз медијско експонирање свој интелект цијене у тој мјери да желе да га подијеле са другима колико год то је могуће, самопроглашавајући се на функције које их стављају у привидне омбудсманске дужности и моћи. Свако дневно издање Вијести има по један чланак са сликом Вање Ћаловић (да се не гријешим, често зна да буде и те како у праву), а неријетко провире и Срђан Дармановић, Златко Вујовић и слични. Феномен Роберта Велашевића не схватам па, због вјероватноће да нећу бити у праву и да ћу се огријешити, нећу ни причати о њему.
Омбудсмани су самозвани клипији по службеној дужности. Државни тужиоци би, а нажалост нису, требало да буду овакви Клипији са пиштољем за пасом. Да они то јесу, омбудсмана не би ни било, а осталих самозваних Клипија било би много мање.
Примијетићете да Љиље Раичевић нема у овој групи. То је зато што она представља хибридну јединку која је, иако је сврстана у следећу групу, подједнако квалификована да представља и ову.
Калимеро Клипији
Ово су Клипији којима је стално крива страна. Они, по правилу, не траже рјешења и доказе, већ изговоре и жалопојке. Ова група клипија стално кука о дискриминацији, несвјесни да тако стварну дискриминацију чине бесмисленом. На једнога који нешто не може да оствари зато што је дискриминисан као Србин дође девет оних који нешто не могу да остваре зато што су неспособни и лијени, а кукају да су дискриминисани јер су Срби. Исто важи и за Роме, педере, жене (по професији, не само по полу), Албанце, Хрвате, инвалиде, пензионере, и разноразне друге групације.
Напомена: чланак је написан 2011. године. Током пет година дјеловање Љиље Раичевић се од "ласцивна понуда је сексуално злостављање" у драстичној мјери свело на конкретну причу о конкретним проблемима, са предлозима конкретних рјешења.
Клипији провокатори
Ово су људи чији се медијски наступи своде на испаде чији је једини циљ да испровоцирају неке друге људе. Шешељ, Ранко Кривокапић, Мишко Вуковић, историчари Аџић и Стаматовић... Ту су и - што моја тетка Рина вели:мимо им Христова (или Мухамедова) чина - поједина вјерска лица, али и неки чланови одређених невладиних, навијачких и "патриотских" организација.
Код неких од ових људи ради се о истинској мржњи и презиру, али код већине није тако, већ је провокација једини начин да изазову реакцију. Као нека Вијагра за реторички импотентне, провокација им служи као средство да осигурају да ће се о ономе што кажу причати. Неки користе провокацију и агресивност како би, попут мајмуна који се из све снаге удара у прса, застрашили саговорника демонстрацијом насиља над сопственим ријечима.
О разлозима постојања Клипија у медијима може да се пише још оволико. Пошто већ сам себи дјелујем као Клипи на сопственом сајту, нећу то урадити, већ ћу упутити оне који о томе желе да размишљају да погледају даље од психолошких комплекса који су први и најочигледнији разлог овакве појаве и уоче бескрајну петљу промоције безвриједних људи у јавним медијима, давања осјећаја лажне вриједности онима тек нешто бољима од њих и стварања конфузије о стварној вриједности у јавности и приватним медијима која чини да они први безвриједни људи напредују, остављајући мјеста још горима да их замијене.
Ова петља почива прије свега на чињеници да плаћамо превише пореза, и оваквих феномена је мање у земљама гдје ТВ програм уређује борба за новац, а у чијим је медијима готово немогуће изразити мишљење о нечему ако неко није изразио експлицитну жељу да чује шта тај неко о томе мисли. Ипак, Клипији постоје и у тим срединама, јер огромни порези остављају поприличан буџет за черупање, а измишљање проблема и наметање себе као некога ко ће их ријешити је фин начин да се тај новац узме.
Са геј парадом у Подгорици одмах ту иза ћошка, поставља се питање процентуалне заступљености педера (и остале хомо/транссексуалне популације) у поворци. Колики проценат популације у свити чија ће маршрута ове године замијенити "Путеве Краља Николе" (пошто је бициклистичка трка забрањена) стварно представљају педери, а колико њих су разноразни хетеро амбасадори, омбудсмани, НВО-овци и остали душебрижници који су, ето, дошли да се мало педеришу. Неки стандард за провјеру педерства мора се поставити, али је јако тешко дефинисати ко је у тој групи педер, а ко није.
Једна институција направила је фантастичан систем за провјеру такве ствари - трка јефтиних аутомобила "24 сата лимуна". Пародирајући 24 сата Ла Манша, овај догађај организује ендуро трку аутомобила јефтинијих од 500 долара. Иако не дјелује да има везе са нашом парадом педера, и једни и други сусријећу се са сличним проблемом - провјером аутентичности. Како провјерити да је неко педер а не педератор једнако је тешко као и провјерити да ли је аутомобил који је неко довео на трку јефтинији од 500 долара, а не скупа машина коју је неки богати магарац довео да се курчи.
Организатори трке Лимуна пронашли су генијално рјешење - при пријави за трку свако потписује папир да организатор има право да уништи његово возило кад год му је воља, без надокнаде. Прије трке, поред колоне аутомобила који ће се такмичити пролази огромни багер, који подиже аутомобиле одабране слијепим извлачењем и оне које су организатори прогласили најсумњивијима, и потпуно их уништава на лицу мјеста. Ако си изгубио 500 долара на овај начин, биће ти криво. Ако си изгубио десет или стотину хиљада - заслужио си. Не исплати ти се да на трку јефтиних кола дођеш са скупима.
Исто правило може се примијенити и на параду педера: сви учесници параде треба да се построје, а слијепа лутрија треба да споји пет посто учесника у парове који ће један другоме испушити курац.
-Aspera cum astra.
Ако ниси педер, а дошао си ту да купиш политичке или некакве моралне поене, спреман да некоме испушиш курац, ако се то од тебе буде тражило, изненађење: ти јеси педер!
Успут, идеалан слоган за црногорску геј параду: "Геј парада - да јебе оца!"
Медицинска установа доктора Милграма понудила је испитаницима да, у експерименту од важности за америчку Владу, за сат времена зараде тада захвалних четири долара. Било је то вријеме кад сједјење и притискање дугмића није могло донијети зараду, а то је оно што је од њих једино било захтијевано за та два сата.
У салу би ушла два испитаника. Представник владе би им пружио двије листице и рекао да се одлуче ко ће узети коју. На једној листици писало је “учитељ”, а на другој “ученик”. Учитељ би сио поред табле са дугмићима, а ученик би прошао у просторију са друге стране стакла, и био завезан за електричну столицу.
Експеримент захтијева да наставите!
Испред учитеља налазило се неколико прекидача испод којих су биле исписане волтаже. 15 Волти, најмања, одговарала је непријатном пецкању изазваном код ученика; што је волтажа била јача, растао је и бол који би ученик осјетио ако би тај прекидач био притиснут, да би максимална вриједност од 450 волти значила сигурну смрт за онога на столици.
“Игра” се састојала у следећем- учитељ би добио листицу са исправним рјешењем, а ученику би била презентована два појма, од којих је један био “рјешење” - оно што је на листици код учитеља, а други сасвим невезана ствар. Ученик би, не знајући шта је од то двоје исправно, бирао један појам. Ако би погодио исправно рјешење, игра се настављала. Ако би промашио, учитељ би притиснуо прекидач и казнио ученика струјним шоком. Први промашај кажњаван је најмањом волтажом, док је сваки наредни кажњаван све већом и већом, у инкрементима од по петнаест волти.
Теорија која је стајала иза игре је да у животној опасности испитаник ствара неку врсту интуиције или телепатске везе и почиње да погађа исправне појмове на даљину. Игра би била завршена кад испитаник погоди пет појмова заредом. Теорија, нажалост, није била тачна. Већ на дози од око 100 волти ученици су задобијали озбиљне болове, на око 250 испитаници би почели да неконтролисано повраћају и мокре, на око 350 почињали су да се трзају и ударају главом о сто и зид иза њих, да би их при дози од 450 волти напустили сви животни знаци.
Апсолутно је неопходно да наставите!
Учитељу који је примјењивао дозе и угрожавао живот човјека са друге стране стакла, наравно, није било свеједно. Иако их је представник владе увјеравао да је све у реду, да је апсолутно неопходно да обаве своју дужност према земљи и да су лишени сваке одговорности за оно што се дешава, неки испитаници су самовољно напуштали експеримент. Већина је, ипак, остајала, и обављала своје дужности према отаџбини до краја, без обзира на исход.
Немате другог избора, морате наставити!
Оно што нису знали је да је на обје листице које је представник Владе презентовао писало “учитељ”, и да је човјек са друге стране стакла био глумац. Струјних шокова није било, ни теорије о телепатији. Био је то експеримент из покорности фигурама од ауторитета. Члан владе, уствари психолог са Јејла, обавијестио би испитаника да није одговоран за оно што ће се десити, да би му, сваки пут кад би се овај побунио, саопштио, редом, једну од четири реченице подстрека: “Молимо вас, наставите”, “Експеримент захтијева да наставите”, “Апсолутно је неопходно да наставите”, “Немате другог избора, морате наставити”. Ако би испитаник и након четврте реченице одбио да сарађује, експеримент би се завршавао.
Проценат оних који су, због тога што их је особа од ауторитета охрабривала на то, били спремни да убију човјека, био је запрепашћујућ – 65 посто! До мјере да у њено име почине ужасни злочин Влади су биле покорне готово двије трећине испитаника. Каснија истраживања и експерименти само су потврдили ово стање. Криминалац у чувеном ланцу злочина “strip search prank call” звао је жртве телефоном, представљао се као Владин или полицијски агент и наговарао их да у име Владе чине злочине вандализма или сексуалног узнемиравања. Проценат оних који су се овако покорили фигури од ауторитета коју никад нису видјели био је надполовичан.
Да ли онај који вас учи зна боље од вас који учите, и шта му даје за право да вас учи? Да ли је оно што вам говоре да урадите заиста исправно? Кад вам кажу да немате другог избора, да ли је стварно тако? Да ли је нешто, зато што већина тако сматра, заиста исправно?
Да ли је ико вриједан дозволе да у ваше име ради шта хоће?
Слијепа покорност је добровољна лоботомија. Слободан човјек није слијепо покоран ни личности, ни власти, ни нацији, ни вјери, па ни породици. Принципи по којима живимо морају бити наши сопствени – створени и усвојени, а не наметнути. Истински слободан човјек покоран је једино себи.
