Необуздана сочност лубенице

Latinica

Потреба за бомбастичношћу при прављењу маркетиншког слогана прешла је сваку границу. Угнијеждена између дирљиве лирике "пробај ултра, Олвејз Ултра, тренутно упијање" и меке порнографије која продаје нови дезодоранс за мушкарце чека нас реклама за нове Риглијеве жваке. Какофонија матриксоликих кадрова утопљених у црвене тонове траје петнаестак секунди, гледалац нема никаквог појма о чему се у реклами ради, па чак ни да ли је уопште у питању реклама, а онда га из забуне вади груби мушки глас који, као да саопштава поднаслов новог филма са Стивеном Сигалом ("Крв, пожуда, опсесија, параноја"), изговара "ОСЈЕТИ НЕОБУЗДАНУ СОЧНОСТ ЛУБЕНИЦЕ!"

Необуздана сочност!

Производ који се рекламира су жваке које су три пута скупље од осталих. Не будите стипсе и купите их. Прва ствар коју ћете примијетити је да је необуздана сочност лубенице уствари необуздана сочност пипуна. Нисам видио свијета, па је могуће да лубенице које нису из Зете имају укус као пипуни (за оне са јефтинијим улазницама - диње). На необузданост се, сигурно, не можете пожалити. "Сочност лубенице" није обуздана ни паковањем: ако оставите паковање ових жвака на столу, читава соба мирисаће као да сте просули сок од неког синтетичког пипуна по поду.

Вратимо се рекламирању: са великим бројем младих приватних фирми и традиционалним убјеђењем црногорских директора да они знају најбоље, засути смо невјероватном количином погрешно одабраних стратегија и видова рекламирања. Разлог за лошу рекламу може бити било шта - од опонашања жабе која је дигла ногу кад је видјела да се коњи поткивају до непотистички одабраног неискусног извођача радова, али оправдања нема - лоша реклама су бачени новац, нарушени углед и потрошено вријеме, а то тржиште не прашта. Осврнимо се на неке лоше праксе у рекламирању:

Прозаичност

Колико год вам се чинило да ријечи "све на једном мјесту" и "за неког све, за сваког по нешто" најбоље описују оно што желите да поручите муштерији - бјежите од њих као од Ђавола. Те и сличне фразе толико су излизане да на обичног гледаоца не остављају никакав утисак, а ономе ко ишта размишља говоре да је предмет рекламе безидејни ентитет који се ама баш ни по чему не разликује од многих других који су се очешали о давно запишано дрво неке од тих бљутавих фраза.

Једном приликом наишао сам на клијента који је био ужасно задрт да се рекламира паролом "Све на једном мјесту". На одговор да схватам да са својим новцем може да ради шта год му је мило, али да не желим да мене неко повезује са тим слоганом, па да је најбоље да нађе неког другог за посао, одговорио је са "али, не схваташ - код нас је СТВАРНО све на једном мјесту".

Чак и да осјећате да је неки слоган скројен за вас, и да је милијарду његових примјена у последњих пет година било само у служби тога да би он ушао у ваше уши, одустаните од слогана које сте већ видјели. Немојте "ми нисмо једини, али смо најбољи", кумим вас Богом. Сваки пут кад чујем неки такав слоган, замислим да је написан Комик Сансом. Боље је не рекламирати се, него се рекламирати свачијом паролом. Сво вријеме и новац потрошени на стварање слогана "You leave. Arrive before" за суперсоничне летове Бритиш Ервејса били су вриједни тога.

Учешће средњег слоја у доношењу креативних одлука

Средњи слој који оцјењује да ли је креативно рјешење које се клијенту предлаже добро најчешће је сачињен од људи који су потпуно некреативни, без трунчице смисла за хумор, престрашени од ствари од којих нико не би требало да се плаши, а истовремено толико убијеђени у своју интелигенцију и духовитост да ће пробати да наметну нека своја на брзину склепана рјешења у сваком могућем тренутку. Ови људи немају јасно дефинисан посао који треба да раде, и зато се мијешају у туђи посао колико год им је то дозвољено. Ако се бавите креативним послом у маркетингу, морате им што прије, што безобразније и што јасније рећи да одјебу.

Прво питање које ће вам ови људи поставити је "може ли овај лого да буде ВЕЋИ". Небитно што се ради о званичном интернет сајту и што онај ко је намјерно дошао на њега никако не може испустити да зна о чему се ради, прво инсистирање овакве особе је да логотип буде већи.

Следеће на чему ће инсистирати је да концепт рекламе буде што је могуће обичнији - нешто што би и они могли да смисле. Без хумора, или, још горе, са хумором који представља глупаво, прозаично прилагођавање неког вица из вицотеке која је била актуелна кад и Славко Бањац. Тако настаје "Нектар Мармелада". Тако настају дебилне рекламе за Никшићко Пиво са снимљеним смијехом у насумичним интервалима...

Ако сте унајмили некога да вам направи рекламу, а мислите да знате боље од њега, зашто сте га уопште унајмили? Ако мислите да би лого на вашем Интернет сајту требало да буде већи, спадате у ову групу људи и највећа корист коју можете направити свом предузећу је да одјебете из сваке расправе о нечему креативном. Пођите на паузу, наставите читање новог ремек-дјела Мир Јам које сте започели, пробајте да научите да не отварате уста док то радите - било шта, само поштедите друге ваших "креативних инпута".

Метастаза средњег слоја која је претворила читаве компаније у смрдљиву пулпу аутоцензуре довела је и до феномена "србијанског хумора". На страну спорадични примјери који доказују да се не ради о недостатку хумора међу људима, већ да је у питању модус операнди маркетиншких кућа, огромна већина реклама у србијанској продукцији које покушавају да буду духовите завршава као бљувотина. Глумци потпуно збуњени бесмисленим сценаријом који је кроз ревизије средњег слоја постао потпуно апстрактан, лоше изношење једва постојећег панчлајна и исфорсираност духовитости доводе до гротескних скечева које је не само немогуће вољети, већ је према њима изузетно тешко остати и равнодушан.

Видјела жаба...

И викну', "мајко - 'оћу и ја овако". А мајка ме у главу кишобраном ошине, и љутито каже - "Оћеш курац, сине" - Рамбо Амадеус

Ако сте видјели да се неко рекламира на неки начин, то не мора да значи да и ви тако требате; Телеком и Теленор имају толико реклама да се врло често дешава да њихово рекламирање нема за сврху да информише гледаоца о нечему из понуде, већ само да увећа присутност у медијима. Те рекламе, пријатне за гледање, опуштајуће, мотивационе и не претјерано информативне, немају смисла ако се не рекламирате непрекидно, у огромним количинама. Ако отварате радњу за продају моторних тестера, нећете имати превише користи од кампање са Данијелом и суперхеројима. Ако имате ограничен буџет, информишите гледаоца гдје сте, шта нудите и зашто сте бољи од других - и урадите то у што краћем времену, да бисте рекламу поновили што више пута.

Тизер (рекламе са мистериозном поруком која ће бити разјашњена у каснијим рекламама) кампање су још једна ствар коју не треба спроводити тек тако. Да би тизер кампања имала било каквог ефекта, морате бомбардовати медије. Идеја тизер кампање је жртвовање реклама у иницијалној фази (нико не зна о чему се ради, тако да вас реклама и не рекламира), како би се увећао учинак реклама у другој фази, пошто је тржиште заинтересовано за њих. То, у преводу, значи да свјесно бацате половину новца за рекламирање, вјерујући у то да ће оно што платите другом половином бити више него дупло боље.

Код тизера, морате бринути не само о тајмингу ("Мила" рекламе за Мол оф Монтенегро су школски примјер промашеног тајминга, јер је предуго држање јавности у незнању произвело потпуни губитак интересовања за другу фазу рекламе), већ и о томе да производ који се открива тизер кампањом мора бити значајно изнад просјека, и намијењен веома широкој циљној групи, јер ћете, у случају да сте "тизовали" многе, а представили нешто за малобројне, произвести нежељене ефекте. Ако правите месару на Кличеву, немојте спроводити тизер кампању на Цетињу.

Још један примјер поткивања жабе је "ефекат порнића" - односно рекламе са причом која нема никакву сврху осим да буде прича у реклами, на исти начин на који сличној ствари служи прича у порнићима. Један сервис за гуме (заборавио сам име) тренутно се рекламира ТВ спотом који иде, отприлике, овако:

Човјек довози аутомобил у сервис, мајстор му отвара врата гараже. Између сваке двије линије дијалога уметнута је непријатна пауза.

Човјек: Добар дан

Мајстор: Добар дан

Човјек: Молим вас, монтирајте ми нове гуме

Мајстор: Важи, ево одмах

(монтирање гума)

Мајстор: Изволите

Човјек: Шта, већ готово?

Мајстор: Да

Човјек: Хвала

Мајстор: Монтираш код нас, и миран си

На страну очајна, очајна глума, у сваком секунду ове рекламе апсолутно је јасно да је "прича" у њој исфорсирана тек да би неке приче било. Ако немате идеју, немојте причати причу. Немојте говорити "сад ћу да вам испричам нешто", ако унапријед не знате шта ћете да испричате. Скратите. Саопштите људима информације, своје предности и завршите рекламу. Уштедјећете новац или ћете повећати број емитовања, а поштедјећете гледаоце посматрања кретенског дијалога који ће значити нешто само родбини људи који се у реклами појављују. Ово, нарочито, важи за дебилне радио рекламе у којима људи који имитирају Буксовце пуне рекламни простор исподпросјечним хумором. Не облачите Месијев дрес ако не знате да играте фудбал, јер ћете поређењем само скренути пажњу на своје мане. Ако сте власник фирме и желите радио рекламу са Буксовцима - ишчупајте пар стотина еура из те стиснуте гузице и платите праве људе јер ће вас подсмијех и идентификација са полупроизводима коштати скупље.

Никад, никад се не упуштајте у рекламне кампање са ставом "хоћу и ја овако" или "хоћу рекламу као што је има онај", јер ћете завршити са нечим оваквим.

Клипији

Latinica

Подсјетник : Клипи је спојница која у старијим верзијама Мајкрософт Офиса искаче да вас нешто посавјетује. Клипи никад нема корисне савјете, скоро никад нема савјете који су у вези са темом, а и кад јесу, ти савјети су толико тривијални и бескорисни да његова појава никад није пожељна, већ само и увијек искључиво иритантна. Смитсонијан магазин је назвао Клипија једном од најгорих брљотина у историји дизајна софтвера, али клипија то није спријечило да настави да искаче преко Офис докумената у изради и да вас свако мало нешто савјетује.

Не мисли црни Клипи да он о томе зна нешто више од вас, па ни да о томе уопште нешто зна - он се само осјећа позваним да каже.

Свијет је пун Клипија. Гдје год се окренеш, ето га по један. Са сваког телевизијског канала, са сваке новинске стране, са сваке насловнице сваког Интернет портала бечи по један Клипи, једва чекајући да ти нешто каже. Не зато што зна, него зато што се осјећа позваним. Толико их је да их можемо подијелити у групе:

Исконски Клипији:

Прича исконских клипија бесциљна је и бесмислена. Они само причају да би причали. И као што Клипија можете замијенити стилизованим аватаром Ајнштајна или пашчетом које маше репом, не мијењајући вријеме кад искаче и садржај онога што прича, тако и исконском Клипију можете замијенити глас, стас и кравату и бити сигурни да ће, можда другим стилом, сваки рећи исту ствар - ништа. 

За овакве људе може се написати алгоритам који ће погодити оно што ће рећи. И прије него што се појаве на телевизији, нема сумње шта ће, рецимо, Свето Маровић и Василије Лалошевић рећи. Посебна подгрупа су исконски Клипији са покушајем хумора - Божо Булатовић, Новица Станић, Ем Си Марко и разни други. Да би нешто било смијешно, није потребно само изговорити то на начин на који бисте то изговорили кад би било смијешно. 

Самозвани клипији

Разлика између исконских и самозваних Клипија је што исконске клипије позиција и углед намећу као некога ко би требало да има мишљење о нечему, али мишљење немају, док самозвани Клипији имају мишљење о нечему и намећу се да вам га предоче, иако се на готово сваког од њих у свакој ситуацији може примијенити она "што ће овај овђе". Ако неким случајем не пратите медије хабитата у коме ови људи оперишу, с правом немате појма ко су они. Питајте некога из Дубровника или Пријепоља ко је Александар Зечевић, и тај ће слећи раменима.

Самозвани клипији су људи који су, с правом, толико несигурни у свој интелект да покушавају да га валидирају кроз медијско експонирање свој интелект цијене у тој мјери да желе да га подијеле са другима колико год то је могуће, самопроглашавајући се на функције које их стављају у привидне омбудсманске дужности и моћи. Свако дневно издање Вијести има по један чланак са сликом Вање Ћаловић (да се не гријешим, често зна да буде и те како у праву), а неријетко провире и Срђан Дармановић, Златко Вујовић и слични. Феномен Роберта Велашевића не схватам па, због вјероватноће да нећу бити у праву и да ћу се огријешити, нећу ни причати о њему.

Омбудсмани су самозвани клипији по службеној дужности. Државни тужиоци би, а нажалост  нису, требало да буду овакви Клипији са пиштољем за пасом. Да они то јесу, омбудсмана не би ни било, а осталих самозваних Клипија било би много мање.

Примијетићете да Љиље Раичевић нема у овој групи. То је зато што она представља хибридну јединку која је, иако је сврстана у следећу групу, подједнако квалификована да представља и ову.

Калимеро Клипији

Ово су Клипији којима је стално крива страна. Они, по правилу, не траже рјешења и доказе, већ изговоре и жалопојке. Ова група клипија стално кука о дискриминацији, несвјесни да тако стварну дискриминацију чине бесмисленом. На једнога који нешто не може да оствари зато што је дискриминисан као Србин дође девет оних који нешто не могу да остваре зато што су неспособни и лијени, а кукају да су дискриминисани јер су Срби. Исто важи и за Роме, педере, жене (по професији, не само по полу), Албанце, Хрвате, инвалиде, пензионере,  и разноразне друге групације.

Напомена: чланак је написан 2011. године. Током пет година дјеловање Љиље Раичевић се од "ласцивна понуда је сексуално злостављање" у драстичној мјери свело на конкретну причу о конкретним проблемима, са предлозима конкретних рјешења. 

Клипији провокатори

Ово су људи чији се медијски наступи своде на испаде чији је једини циљ да испровоцирају неке друге људе. Шешељ, Ранко Кривокапић, Мишко Вуковић, историчари Аџић и Стаматовић... Ту су и - што моја тетка Рина вели: мимо им Христова (или Мухамедова)  чина - поједина вјерска лица, али и неки чланови одређених невладиних, навијачких и "патриотских" организација.

Код неких од ових људи ради се о истинској мржњи и презиру, али код већине није тако, већ је провокација једини начин да изазову реакцију. Као нека Вијагра за реторички импотентне, провокација им служи као средство да осигурају да ће се о ономе што кажу причати. Неки користе провокацију и агресивност  како би, попут мајмуна који се из све снаге удара у прса, застрашили саговорника демонстрацијом насиља над сопственим ријечима.

О разлозима постојања Клипија у медијима може да се пише још оволико. Пошто већ сам себи дјелујем као Клипи на сопственом сајту, нећу то урадити, већ ћу упутити оне који о томе желе да размишљају да погледају даље од психолошких комплекса који су први и најочигледнији разлог овакве појаве и уоче бескрајну петљу промоције безвриједних људи у јавним медијима, давања осјећаја лажне вриједности онима тек нешто бољима од њих и стварања конфузије о стварној вриједности у јавности и приватним медијима која чини да они први безвриједни људи напредују, остављајући мјеста још горима да их замијене.

Ова петља почива прије свега на чињеници да плаћамо превише пореза, и оваквих феномена је мање у земљама гдје ТВ програм уређује борба за новац, а у чијим је медијима готово немогуће изразити мишљење о нечему ако неко није изразио експлицитну жељу да чује шта тај неко о томе мисли. Ипак, Клипији постоје и у тим срединама, јер огромни порези остављају поприличан буџет за черупање, а измишљање проблема и наметање себе као некога ко ће их ријешити је фин начин да се тај новац узме.

Педерисање

Latinica

Са геј парадом у Подгорици одмах ту иза ћошка, поставља се питање процентуалне заступљености педера (и остале хомо/транссексуалне популације) у поворци. Колики проценат популације у свити чија ће маршрута ове године замијенити "Путеве Краља Николе" (пошто је бициклистичка трка забрањена) стварно представљају педери, а колико њих су разноразни хетеро амбасадори, омбудсмани, НВО-овци и остали душебрижници који су, ето, дошли да се мало педеришу. Неки стандард за провјеру педерства мора се поставити, али је јако тешко дефинисати ко је у тој групи педер, а ко није.

Једна институција направила је фантастичан систем за провјеру такве ствари - трка јефтиних аутомобила "24 сата лимуна". Пародирајући 24 сата Ла Манша, овај догађај организује ендуро трку аутомобила јефтинијих од 500 долара. Иако не дјелује да има везе са нашом парадом педера, и једни и други сусријећу се са сличним проблемом - провјером аутентичности. Како провјерити да је неко педер а не педератор једнако је тешко као и провјерити да ли је аутомобил који је неко довео на трку јефтинији од 500 долара, а не скупа машина коју је неки богати магарац довео да се курчи.

Организатори трке Лимуна пронашли су генијално рјешење - при пријави за трку свако потписује папир да организатор има право да уништи његово возило кад год му је воља, без надокнаде. Прије трке, поред колоне аутомобила који ће се такмичити пролази огромни багер, који подиже аутомобиле одабране слијепим извлачењем и оне које су организатори прогласили најсумњивијима, и потпуно их уништава на лицу мјеста. Ако си изгубио 500 долара на овај начин, биће ти криво. Ако си изгубио десет или стотину хиљада - заслужио си. Не исплати ти се да на трку јефтиних кола дођеш са скупима.

Исто правило може се примијенити и на параду педера: сви учесници параде треба да се построје, а слијепа лутрија треба да споји пет посто учесника у парове који ће један другоме испушити курац.

-Aspera cum astra.

Ако ниси педер, а дошао си ту да купиш политичке или некакве моралне поене, спреман да некоме испушиш курац, ако се то од тебе буде тражило, изненађење: ти јеси педер!

Успут, идеалан слоган за црногорску геј параду: "Геј парада - да јебе оца!"

Kombative Kommunications (Mortal Kombat Komic)

Latinica

Милграмов експеримент

Latinica

Молимо вас, наставите!

Медицинска установа доктора Милграма понудила је испитаницима да, у експерименту од важности за америчку Владу, за сат времена зараде тада захвалних четири долара. Било је то вријеме кад сједјење и притискање дугмића није могло донијети зараду, а то је оно што је од њих једино било захтијевано за та два сата.

У салу би ушла два испитаника. Представник владе би им пружио двије листице и рекао да се одлуче ко ће узети коју. На једној листици писало је “учитељ”, а на другој “ученик”. Учитељ би сио поред табле са дугмићима, а ученик би прошао у просторију са друге стране стакла, и био завезан за електричну столицу.

Експеримент захтијева да наставите!

Испред учитеља налазило се неколико прекидача испод којих су биле исписане волтаже. 15 Волти, најмања, одговарала је непријатном пецкању изазваном код ученика; што је волтажа била јача, растао је и бол који би ученик осјетио ако би тај прекидач био притиснут, да би максимална вриједност од 450 волти значила сигурну смрт за онога на столици.

“Игра” се састојала у следећем- учитељ би добио листицу са исправним рјешењем, а ученику би била презентована два појма, од којих је један био “рјешење” - оно што је на листици код учитеља, а други сасвим невезана ствар. Ученик би, не знајући шта је од то двоје исправно, бирао један појам. Ако би погодио исправно рјешење, игра се настављала. Ако би промашио, учитељ би притиснуо прекидач и казнио ученика струјним шоком. Први промашај кажњаван је најмањом волтажом, док је сваки наредни кажњаван све већом и већом, у инкрементима од по петнаест волти.

Теорија која је стајала иза игре је да у животној опасности испитаник ствара неку врсту интуиције или телепатске везе и почиње да погађа исправне појмове на даљину. Игра би била завршена кад испитаник погоди пет појмова заредом. Теорија, нажалост, није била тачна. Већ на дози од око 100 волти ученици су задобијали озбиљне болове, на око 250 испитаници би почели да неконтролисано повраћају и мокре, на око 350 почињали су да се трзају и ударају главом о сто и зид иза њих, да би их при дози од 450 волти напустили сви животни знаци.

Апсолутно је неопходно да наставите!

Учитељу који је примјењивао дозе и угрожавао живот човјека са друге стране стакла, наравно, није било свеједно. Иако их је представник владе увјеравао да је све у реду, да је апсолутно неопходно да обаве своју дужност према земљи и да су лишени сваке одговорности за оно што се дешава, неки испитаници су самовољно напуштали експеримент. Већина је, ипак, остајала, и обављала своје дужности према отаџбини до краја, без обзира на исход.

Немате другог избора, морате наставити!

Оно што нису знали је да је на обје листице које је представник Владе презентовао писало “учитељ”, и да је човјек са друге стране стакла био глумац. Струјних шокова није било, ни теорије о телепатији. Био је то експеримент из покорности фигурама од ауторитета. Члан владе, уствари психолог са Јејла, обавијестио би испитаника да није одговоран за оно што ће се десити, да би му, сваки пут кад би се овај побунио, саопштио, редом, једну од четири реченице подстрека: “Молимо вас, наставите”, “Експеримент захтијева да наставите”, “Апсолутно је неопходно да наставите”, “Немате другог избора, морате наставити”. Ако би испитаник и након четврте реченице одбио да сарађује, експеримент би се завршавао.

Проценат оних који су, због тога што их је особа од ауторитета охрабривала на то, били спремни да убију човјека, био је запрепашћујућ – 65 посто! До мјере да у њено име почине ужасни злочин Влади су биле покорне готово двије трећине испитаника. Каснија истраживања и експерименти само су потврдили ово стање. Криминалац у чувеном ланцу злочина “strip search prank call” звао је жртве телефоном, представљао се као Владин или полицијски агент и наговарао их да у име Владе чине злочине вандализма или сексуалног узнемиравања. Проценат оних који су се овако покорили фигури од ауторитета коју никад нису видјели био је надполовичан.

Да ли онај који вас учи зна боље од вас који учите, и шта му даје за право да вас учи? Да ли је оно што вам говоре да урадите заиста исправно? Кад вам кажу да немате другог избора, да ли је стварно тако? Да ли је нешто, зато што већина тако сматра, заиста исправно?

Да ли је ико вриједан дозволе да у ваше име ради шта хоће?

Слијепа покорност је добровољна лоботомија. Слободан човјек није слијепо покоран ни личности, ни власти, ни нацији, ни вјери, па ни породици. Принципи по којима живимо морају бити наши сопствени – створени и усвојени, а не наметнути. Истински слободан човјек покоран је једино себи.

(оригинално објављено овдје)

ДаблДрагонологија

Latinica

Дабл Драгон је једна од кључних игара у историји интерактивне забаве. Код нас то име, ипак, не симболизује прву и кључну игру у франшизи- “beat 'em up” (као Панишер и “Мустафа”) игру из '87 године која је по први пут донијела кооперативну игру удвоје (нешто што ће “Мустафа” касније усавршити, уводећи подршку за до четири играча). Кад поменете Дабл Драгон некоме ко је током деведесетих одрастао на овом кршу, прва асоцијација је увијек туча у стилу Стрит Фајтера која је издата '95. године (за Нео Гео), и која је на измаку миленијума жарила и палила домаћим флиперајима.

Ова игра у остатку свијета није била ни приближно статусу опште прихваћености какву је уживала код нас. Разлози за њен успјех овдје нејасни су једнако као и разлози за успјех “Алана Форда” и “Загора” (овај други је помамио и оближњу Турску, па у љубави према њему нисмо усамљени). Стрит Фајтер 2 је имао већи избор бораца и био је боље избалансирана игра. Мортал Комбат 3 је имао бољу графику. У доба кад је Дабл Драгон дошао код нас, већ је био актуелан Стрит Фајтер 3, са супериорним комбо системом и “пуњивим” специјалним ударцима. Да и не помињемо Кинг оф Фајтерс серијал.

Допадљивост Дабл Драгона била је у томе што је био приступачан лијеним људима.  Тактике су биле једноставне и плитке. Специјални ударци су се изводили лако и једноставно, а почетници су већ после неколико одиграних партија, уз мало среће, могли да поразе и искусне играче. Избор борца у Дабл Драгону који смо као дјеца правили много боље говори о нашој личности од, далеко било, хороскопског знака, и отприлике одговара избору аутомобила који данас одрасли људи, некада зависници од ове игре, возе.

Погледајмо карактерне особине знакова које нам Драгонологија намеће

Џими и Били

Џими и Били су различити ликови, али се понашају и контролишу готово једнако. Џими је мало бржи, Били је мало јачи, и један од два напуњена специјала им је различит, што и није нека разлика, јер је суштина ових ликова у другом специјалу који чини да засвијетле. Њих двојица су током читаве борбе примјетно слабији од било ког другог противника, све док им се “супер” не напуни, и играч учини да засвијетле, након чега на неко вријеме постају дупло јачи.

Џимија и Билија су бирали они који су Дабл Драгону били посвећенији од осталих. Онај ко је играо са једним од њих двојице ковао је подмукле тактике “боцкања” противника и измицања снажним нападима, непрекидно пазећи на “Супер” мјерач (Да подсјетим - плава црта унутар жуте црте са “енергијом” пуни се што више ударате противника. Мјерач је пун кад плава црта покрије жуту. Што мање енергије имате, лакше је напунити овај мјерач.). Они су били спремни и да у недостатку бољег решења пусте противника да их удари како би им смањење енергије напунило мјерач неопходан да “засвијетле”.

Ова два лика су, осим свијетлећих потеза, копија Рјуа и Кена из Стрит Фајтера, са све еквивалентима Хадукен и Шорјукен “магија”. Рођени у знаку Џимија и Билија су прорачунати и упорни људи. Аутомобил који возе бирају разматрајући разноразне факторе, прије свега потрошњу горива. Они који су бирали Џимија наклоњенији су мањим возилима (Смарт, хибриди), док су они које прати Билијева стигма наклоњенији пространијим и нешто моћнијим рјешењима (Фиат Мултипла, паметни теренци).



Абобо

Абобо је сушта супротност Џимију и Билију. Наизглед еквивалент Зангифу из Стрит Фајтера, али без икакве дубине у приступу игри. Ако вас Абобо закачи, најебали сте. Ако сте паметни, неће вас закачити. Осим ударца са двије руке (одозго на доље, док клизи ка противнику), његови специјални потези су посебно кечерско хватање (само ако је противник јако близу) и препознатљиви ударац са обје шаке о тло који ствара земљотрес који прави штету ако противник стоји поред њега.

Кад му је Супер мјерач напуњен, абобо може извести или троструки земљотрес (који прави огромну штету противнику на земљи), или посебно хватање које, ако успије, чини да се Абобо надује као жаба и удари противником о земљу. Проблем са овим ликом је што су сви потези спори и предвидљиви и играч који је једном пробао да игра са Абобом савршено зна шта треба да ради у партији против њега – да скаче. Со на рану додаје и чињеница да је Абобово специјално бацање теже успкешно извести од Амонових “слова”, а да је штета коју прави значајно мања.

Рођени у сазвежђу Абоба сматрају да је оно што је веће уједно и боље, чак и ако и сами знају да то често није истина. Жуде за џипом, пикапом или чак неким камионом.



Амон

Кад га помињем, ред је и да кажем нешто о њему. Амон је савршен избор онога ко је сигуран да ће жестоко побиједити противника, а жели да га успут и понизи. Амонови специјални потези су бацање нинџа звездица, “ватра” (ударац шаком у тло који шаље ватру (громове ако је специјал) близу и изнад играча и погађа противника који је или у непосредној близини, или изнад Амона), и уклизавање (играч се може одлучити да удари или директно, или да се телепортује иза противника и удари га с леђа).

Суштина играња са Амоном су ударци које може извести кад му је супер пун – поред поменутих “громова” који праве огромну штету ако се противник намами у њих, његов најпрепознатљивији ударац и врхунац понижења противника у овој игри су “слова”: Амон се залети према противнику, створи се изнад његове главе и испише нека јапанска слова по екрану, након чега експлодира и одузме противнику сву енергију, ма колико је имао. Овај потез је толико лако избјећи да противник мора да буде изнервиран својом неефикасношћу или деконцентрисан на други начин да би слова успјела. Узвикивање “види оно тамо” и извођење слова након тога је најближе Фаталитију у овој игри.

Они који са Амоном играју успјешно користе га као резервног лика. Мало је оних који су рођени у знаку Амона (они који јесу склони су, рецимо, вожњи комбија као јединог возила), и Драгонолози га најчешће гледају као подзнак оних који често имају два возила, за различите прилике.



Ченг Фу

Ченг Фу је стереотипни пијани учитељ из кунг фу филмова. Иако је један од најбескориснијих ликова у игри, штос са њим је да, шта год радили, онај који гледа са стране мисли да сте добар играч, јер Ченг уз један ударац изводи и милион бескорисних покрета. Ако сте притиснули дугме да ударите руком, Ченг Фу ће промијенити став, нагнути се уназад, ударити руком, посрнути унапријед, опет се нагнути уназад, викнути “смрт фашизму” и пљунути ракију у ваздух.

Његови посебни ударци (није да је икоме од важности) су свијетлећи ударац ногом (слабији него Џимијев и Билијев), брзи узастопни ударци рукама, пљување ракије и још неки ударац ногом нагоре. Ударци који троше Супер су му јаче верзије ових потеза. Ако вас неко добије са Ченг Фуом, стварно сте појмаш.

Људи који су играли са Ченг Фуом радили су то не због тога што су жељели да им жетон траје дуже, него због тога што су жељели да други на кратко мисле како су они јако добри играчи, иако то нису. То су исти они ликови који стављају неонске лампе и затамњују стакла на Голфу двојци.



Бурнов и Далтон

Бурнов и Далтон спадају у исту групу јер се ради о ликовима за лијене играче. Бурнов је болесно дебели лик (иначе биолошки отац Роја Нелсона) чији су специјални ударци пљување ватре, двоструко кечерско бацање и претварање у ужарену лопту и залијетање у противника. Иако је Бурнов физички сличнији Е.Хонди из Стрит Фајтера, Далтон је његов еквивалент у приступу – прије свега због тога што брзо тапкање једног тастера доводи до рапидног броја удараца са малом штетом. Његови остали посебни ударци су залијетање лактом у противника (и његово ломљење преко кољена ако противник не изблокира), и бацање једне или више зелено-жутих стрелица.

АРАРАРАРАРАРА - ОРАААААААААА

Ударци са пуним супером за Бурнова су претварање у огромну ватрену лопту коју је много теже избјећи и пљување гигантске ватрене кугле. Далтонови ударци са супером су велика стрелица и чувена ужарена серија удараца песницама уз узвикивање гласног “АРАРАРАРАРАРА – ОРААА” које се орило из сваког ћошка флиперане. Играње са Далтоном и Бурновом било је најлакше – њихове магије је било лако извести и тешко избјећи, правили су релативно велику штету и није било потребно превелико размишљање и тактизирање да би се успјешно играло са њима. Наравно, стари зналци су Билијем или Ребеком разбијали љеногузе које су се држале ове двојице.

Рођени у знаку Далтона и Бурнова возе се таксијем и градским превозом, или их други возе.




Мариен (познатија као Маријана)

Маријана је бесмислен лик – њене потезе је тешко извести, не прави никакву штету и нема никакве видљиве предности. Њене магије су ударање са обје ноге из ваздуха (вртећи се као сврдло), полукружни ударац ногом преко главе уз скок ка противнику и неко бацање, док су јој ударци са пуним специјалом троструки полукружни ударац ногом и јачи ударац са двије ноге из ваздуха. У игри, Мариен је Џими који не може да засвијетли.

Ствар са Маријаном је што је добра пичка и носи вруће панталонице. Другови су неодлучне и глупе учили да бирају Мериен да би они гледали и дркали. Рођени у знаку Маријане возе или татина кола, или купују исти ауто какав има њихов најбољи пријатељ.



Ребека и Еди

Ребека и Еди су ликови за посвећене који не желе да улазе предубоко у игру. Тактике за игру са овим ликовима захтијевају приличну дозу преданости и посвећености, али не и студиозност и процјену противника потребну за игру са Џимијем и Билијем. Њихови ударци са пуним специјалом праве најмању штету, али им је све остало изједначено и ефикасно, што их чини убојитим од самог старта.

Еди је црнац, кикбоксер, и специјални ударци су му свијетлећи ударци ногом и кољеном, док му је ударац са пуним супером аперкат који шаље ватру свуда око њега или још моћнији ударац кољеном. Ефикасан је у борби изблиза.

Ребека је цура у кимоноу, са палицама, и специјални потези и магије су јој ударац запаљеном руком и бацање запаљеног диска са земље или из ваздуха, а са пуним супером може извести моћније верзије истих. Паметна тактика за игру са Ребеком је нападање из даљине (пожељно магијама).

Рођени у знаку ова два лика су посвећени обични људи који возе практичне (често породичне) аутомобиле.



Дјук (Дуке, како смо га звали) и Шуко

Ова два лика су краљице у игри против компјутера и на игрицама их је било немогуће изабрати. То није спречавало поједине (који углавном никада нису имали жетоне) да лажу како играју управо са њима. Рођени у знаку Дуке и Шука возе пеглицу, јер им је Астон Мартин на поправци.

Уређај из пакла

Latinica

Постоје уређаји који понекад не раде оно што би требало да раде. Постоје уређаји који некада као да су направљени да фрустрирају онога ко их користи. Постоје уређаји који су ружни, који заузимају десет пута више простора него што би требало, који су бучни, скупи за одржавање или једноставно створени да их мрзите. Ипак, ни једна направа са Телешопа, ни једна справа за мучење нити било каква кинеска шклопоција нису у стању да се на овом пољу такмиче са штампачима.

Да је Гутенберг знао да ће његов изум на концу довести до појаве штампача, уништио би штампарију и запалио све писане информације о њој. Обичан уређај не може имати толико зла у себи, осим ако је запосједнут демоном или магијски анатемисан. То чини да штампач не може бити сврстан у уређаје, што је дистинкција коју у новијим Windows оперативним системима препознаје и сам Микрософт, називајући страну за подешавања периферија “Printers and Devices” (штампачи и уређаји). Направимо кратку листу онога што данашњи штампачи нуде:

1. Штампа на произвољном броју листова папира

Колико је листова папира потребно да би се одштампао документ од десет страна? На штампачу – макар петнаест. Вјеровање да дио који се зове добош са штампачима долази унапријед покварен само је донекле тачно – добош, уствари, увијек ради савршено исправно: то је мали симулатор добоша за лото из кога се извлаче куглице са бројевима од један до десет. Број који је извучен дијели се са два и тај резултат је, у ствари, број листова папира који ће бити повучен при штампи следеће стране. Уколико дијељење са два не произведе цјелобројни резултат, то се сигнализира гужвањем папира.

Резултат 3 се, тако, представља као три повучена папира, а резултат 4,5 као четири повучена папира која су згужвана. Два узастопна једнака резултата из добоша сигнализирају се заглављивањем папира у штампачу.

2. Тонери

Одакле почети причу о тонерима? Од тога да коштају више од самог штампача са којим дођу? Од тога да тонери који дођу са штампачем долазе напуњени тек до трећине? Од тога да се након мјесец дана некориштења фарба у њима претвара у чврсто стање? Од тога да је дизајн тонера очигледно радио исти човјек који је дизајнирао тетрапак за сокове са сламчицом и да ће, шта год радили, у тренутку кад не будете у стању да из њих исциједите ни кап, прилична количина садржаја и даље мућкати у њима? Почнимо од саме конструкције тонера.

Штампач је, нарочито ако се ради о инк-џет моделу, направљен као скуп потрошних дјелова. Ти дјелови или долазе покварени (добош) или су намијењени да буду покварени (пластика за држање папира, кајишеви, мотори...). Након што се ти дјелови покваре, замијенићете их у сервису. Питајте било кога ко држи штампарију, и рећи ће вам да ствари тако раде. Један од најтрајнијих и најскупљих дјелова штампача су главе које, судећи по тренутном стању цијена, коштају макар колико и све остало у штампачу заједно.

Вјеровали или не, фирме које производе штампаче имале су постројења за контролу квалитета. Та постројења су утврдила да се, након интензивног кориштења, те главе (као и све остало у штампачу) кваре, услед запушавања фарбом, и предложила да главе, умјесто дијела штампача, постану дио замјењивих тонера. Добра идеја, сложићете се – повезати дио који се квари са узроком његовог квара, и предуприједити кварове правовременим форсирањем замјене, која на овај начин постаје лака.

Проблем са овим приступом је што је просјечна количина фарбе која је потребна да би се запушио тонер и до десет пута већа од количине фарбе која се у њему налази. Пошто су тонери, додавањем глава, од пластичних коцкица са фарбом постали компликована компонента чија замјена кошта колико и куповина новог штампача, то значи да сте, након десете куповине тонера (кад бисте, у првом случају) морали мијењати главу штампача, већ бацили у смеће новац којим сте могли купити десет нових штампача.

Произвођачи штампача добро су упознати са овим, па вас под изговором рециклирања тјерају да им (у кесицама које долазе са тонерима) поштом пошаљете потрошене тонере, како би њихове најскупље дјелове они рефабриковали и опет вам их продали уз нове тонере. УХ!

3. Софтвер

Софтвер у штампачима и драјвери за њих су једна од најсавршенијих вјештачких интелигенција у модерном инжењерству – пројектована да у свакој ситуацији ради оно што не треба.



Имате мање од 30% фарбе? Драјвери ће вас упозорити поруком која се појављује прије штампања сваке од страна у документу који сте послали на штампу, а штампа стране неће почети прије него што затворите поруку.



Нема жуте фарбе а желите да штампате црно-бијели документ? Мало морген – штампач неће почети штампу без жуте фарбе, чак и ако сте му експлицитно у подешавањима рекли да не користи ништа осим црне.



Треба да одштампате само једну или двије важне стране за догађај који почиње за пар минута (понуду клијенту, семинарски рад, извјештај...) а штампач вас обавјештава да нема мастила у тонеру? Традиционална тактика је “мућкање” тонера, пошто у њему увијек има фарбе за још пар страна. Отварате штампач, мућкате говно, враћате га, шаљете документ на штампу која напокон почиње, да би из штампача неколико тренутака касније изашла савршено јасна:

ТЕСТ СТРАНА у пуном колору, а на екрану се појавила порука да након штампе тест стране у штампачу опет нема мастила!



Штампач је појео папир и штампа се зауставила. Отклањате квар, перете разређивачем фарбу са руку, стављате документ на поновну штампу, али штампа не почиње. Отварате листу чекања на штампу и схватате да документ чија штампа није успјела тамо и даље виси и блокира остале да почну. Опција за поништавање штампе таквог документа (cancel) ради само током тоталног помрачења сунца, па је једини излаз да се излогујете или рестартујете рачунар. Ова компонента софтвера се макар не скрива иза лажног имена, већ се зове printer daemon (демон штампача).



Штампајте у фотокопирници. Квалитетније је, кад се подвуче црта јефтиније, а шетња до копирнице изискује мање физичког напора од потезања, мућкања и трчања за нове залихе папира.