Кукали вампири

Latinica

Неке ствари једноставно узимамо здраво за готово, иако би већ први секунд преиспитивања довео до тога да схватимо какве глупости прихватамо. Прескочимо политичке и економске теме, јер иде Ноћ Вјештица и окренимо се важнијим стварима – вампирима. Потпуно је уврежено мишљење да су вампири зли, стравични и опасни; ипак, чињенице говоре да се ради о створењима која могу да науде само најглупљима од најглупљих. Ако нађете ствар која не убија вампира, будите сигурни да је алергичан на њу.  Прођимо кроз листу слабости и услова које вампир треба да испуни да би вас убио, и биће вам јасно да ако страдате од вампира, заиста нисте заслужили да живите.

Квантна епика

Latinica

(из изгубљеног рукописа Владике Рада)

Ум човјеков познаје таласе

јер се море таласима љуља

и вино се у чаши таласа

кад је жена неопрезно спусти.

Сваки талас своју силу носи:

иако се свака трунка воде

у њем' креће само горе-доље

он се ипак по мору простире,

и помамно у стијену удара.

Исто тако саткана је свјетлост:

свака зрака од ситнију твари-

енергије божје замотуљци

што таласом кроз ту зраку плове

све до зјене ока посматрача,

ломећи се ту о ганглионе

кано вода о морскоме хриду.

Ум је људски чудесна алатка-

може појмит што очи не виде,

може видјет што бити не може,

подједнако ширину космоса

и сатвари мање од атома

које никад измјерит не можеш

ни некаквим чаробним лењиром

јер те твари које збиљу кроје

нису веће од својих фртаља.

Да нам није одбојнијех сила

тањир би нам кроз сто пропаднуо

а да није привлачнијех сила

камен би се у праху распао.

Трунке збиље у простору празном,

трунке збиље мање од ничега,

материја није ништа друго

до вртутма електричних струја!

Ум ме смањи до макова зрна

и још даље, мањим од атома.

Брод ми сазда и дурбин ми даде

да запловим тварју микрокозма.

Видио сам кварке и лептоне,

гравитоне, глуоне, фотоне,

разне ствари помамно ништавне.

Ум познаје многијех таласа

и међ њима највише га чуди

талас који влада сатварима

што их самим погледом пром'јениш -

што им не мо'ш у истоме трену

измјерити мјесто и брзину.

Ти таласи од квантнијех стања

таласи су пробабилитета

и таласи од Духа Светога

што говоре више од стварности.

Видио сам ту очима својим

ђе се Творац коцка са свемиром!

Вратија се Бритва

Latinica

Избори. Многи су равнодушни, али их многи и једва чекају. Неки да би продали личну карту и купили дрогу, неки да би из подрума извадили Господареву урамљену слику (на чијој је другој страни и даље одштампан Момир, за сваки случај), неки да би поново видјели Стаматовића на телевизији, а неки да би на тренутак заборавили свакодневну муку и упустили се у виртуални свијет у коме се егзистенцијална питања решавају мржњом према политичком противнику. Како год, многи који су жељно ишчекивали изборе добили су више него што су се надали, и обрадовани су потпуно ненајављеним и апсолутно фасцинантним повратком Мила Бритве.

Свима омиљени политичар је до краја деведесетих за себе везао овај надимак јер се према противницима односио безочно, износећи увреде које су помјерале границу дозвољене вулгарности, а све то поткрепљивао печатним ставом који је људима подсвјесно говорио да он заиста, за разлику од других, има право да то прича. Увреде су се некако љепше котрљале низ његов нос, и боље падале са те висине. Кад је Ранко Кривокапић касније покушавао да имитира тај став, звучао је као извјештачени, делузионални фашиста; кад наш Милојица то ради, то изгледа много боље. Као да у том призору и у оном котрљајућем "Р" има нешто што хипнотички гаси чуло мириса, па људи нису у стању да осјете смрад који долази из онога што им се гура под нос.

Мило Бритва

Кад се прва цифра на тахометру господњем помјерила са јединице на двојку, чинило се да Бритва некако почиње да тупи. Зли језици су причали да је Господар остарао, неки су за све кривили Шуковића, за кога су причали да не умије да набацује волеје као што је то радио Емило, неки су причали да је то дио европске политике... Сви су имали или изговор, или злонамјерни коментар који објашњава феномен Мила Блитве, али се готово нико није надао да ће бритва под опругом искочити, оштра као некад, и да ће се процес дебритвизације Монтенегра зауставити и кренути у рикверц неочекиваном брзином.

Мило Блитва

Није ово локални феномен. Још од Најџела Фаража, па све до Клинта Иствуда на републиканској Конвенцији, оштри политички ставови су у последњих пар година бивали све чешћи, а јавност на њих није гледала злонаклоно како би се то очекивало од политички прогресивног друштва. Вође одређених медијских, забавних и спортских субјеката такође су показали да оштар став према опонентима може да донесе поене у јавности. Чим је неко од Радмилиних савјетника дошао на идеју да треба пробати овај однос, у Миловом оку засјала је искра, и ствар је била ријешена.

Истина, неке ствари у односу на стару бритву су другачије - ријеч "усташа" сад звучи мало чудније, скоро као "четник", еуфорични звекет Бритвиног сјечива при изговору појмова Србија и Српство сад звучи доста другачије, а појмови који су се везали за појам "усташе" (који данас звучи као "четник") звуче много прихватљивије. Све на страну, на моменте је фасцинантно слушати Бритву како мајсторски ад-либује тираде увреда. Бритва је стручњак у свом занату, и ако на тренутак искључимо потребу за смислом онога што изговара, доћи ћемо до осјећаја који је вјероватно сличан ономе што су видјели они који су гледали Арна Брекера како за Хитлера ваја своја ремек дјела. Као неки Рахмањинов који изводи празни лист из нотне свеске на који је неко просуо кафу, Милаш мајсторски изговара потпуно невезане, нелогичне и нонсензичне ствари, а то и даље звучи као да је данима смишљано и добро увјежбано.

Будалаштине, али Бритва је Бритва.

Златни магарци

Latinica

Ових дана огромну пажњу у Црној Гори добија прича о монструозном чину мучења магарца на путу код Марезе. Некако нас је то јадно магаре узбудило више него сви остали наслови у штампи од истог дана: штрајкови, извјештаји о лошој туристичкој сезони, пребијање момка на Цетињу зато што је дигао три прста, превирања у политичким партијама и гола гузица енглеског принца нису могли ни да присмрде магарећој голготи са обода Подгорице.

Можда зато што вијести попут ових осталих можемо читати сваког дана, а Магарци се без кошуља ријетко виде на насловним странама; можда зато што смо слабији на животињску, него на људску муку. А можда, само можда, зато што се и сами, по мало, препознајемо у магарету.

Мало која животиња је ментално људима  одавде сличнија од магарета- такав склоп послушности и тврдоглавости, искрене доброте и пакости, али и и тешког живота и лакоће уживања у једном створењу ријетко се виђа. Магарац ће бити спреман да за вас да живот, а опет ће прнути кад уђе негдје. Може вући ко зна колики терет читав дан. а онда одбијати да носи цегер. Можете псовати његову глупост и тврдоглавост из свега мозга сатима, а да вам као одговор само махне курчином за коју бисте мијењали све што имате у глави и лијеву руку приде.

Нема ко у Црној Гори не воли магарца. Магарац је универзални национални симбол. И крст, и полумјесец, и петокрака. И два и три и четири прста. Нема животиње која је више стасала да се гласне са црногорског грба од Магарца. Јесте ли некад видјели лава у Црној Гори (осим оно једном, у циркусу)? Не. Јесте ли икад видјели жутог сокола са двије главе (да не причамо о томе што носи у канџама)? Не, да јебе оца! А јесте ли видјели магарца? Јесте – и на мору гдје сте паре давали да се сликате с њим, и у граду гдје вуче циганске кочије, и на селу, и у планини.

Демократско магаре треба да има добра леђа да изнесе толике државне буџете.

Магарац је симбол помирења. Нама је смијешно и размишљати о магарету као озбиљном симболу, али су га Клинтон и Обама добро јахали – магарац је званични симбол Демократске Партије (данашње, а вјероватно и наредне власти) у Америци. Сви политичари у Црној Гори теже да воде политику мира и ненападања, без агресије према другима, али и чврсто при сопственим убјеђењима (ма каква она била). Орао/соко и лав су крволочне грабљивице; магарац никад никоме не би наудио.

Каталонци обожавају магаре, које је и симбол њихове борбе.

Водили смо га на евровизију, кад нисмо могли да га изведемо на бину правили смо га од дрвета. Бранили смо га од насиља у првом процесу у историји Црне Горе у којем је тужилац оптужио злочинца, а не онога ко је снимао злочин и пријавио (неовлаштено снимање је озбиљна ствар). Најмилији нам је лик из Шрека, а уопште нам није тешко падало (иако то нисмо признавали) да после изгубљене игре карата три пут викнемо "ја сам магарац!". Свима нам је Магарац прирастао срцу, и зато је и ред да га хитно уврстимо у државне симболе. И не само то – имена спортиста морају да се мијењају под хитно! Потребан је огромни труд, а некад и срећа, да би неко постао лавица, ајкула или соко, и само малима то пође за руком. Овако – сви смо исти, независно од спорта, вјере, нације и освојеног одличја. Сви смо ми златни магарци!

Апсолутно безразложно

Latinica

Постоје ствари које урадите потпуно неразумно, али их некако можете рационализовати. Онај ко користи Интернет Експлорер који му је дошао са Виндоузом, рецимо, своју огавну навику може рационализовати тиме што је лијен да инсталира други браузер или апдејтује постојећи. Зализани шминкери у розим мајчицама своју педерску праксу рационализују увјерењем да је то модерно.

На граници рационалности налазе се они који своје акције правдају потпуно сулудим стварима – али и даље имају бар некакво оправдање за то: они који причају хрватски а ни Х од Хрватске нису видјели у животу убиједили су себе да су тако недвојбено еманциповани; они који пуштају нокат на малом прсту тако лакше чачкају уво и нос, жене са длакавим ногама и шумом испод пазуха мисле да тако шаљу поруку систему, хероински зависник се дрогира јер му је “добро”, а људи који купују штене шарпланинца и доводе га у гарсоњеру то раде “да се дјеца играју”.

На крају, постоје ствари које људи раде, а које немају ама баш никакву рационализацију. Код таквих ствари не постоји ни један једини аргумент у њихову корист, а људи их, опет, раде – ето тако.

Не постоји разлог да форсирате reply center на мобилном телефону.

У подешавањима мобилног телефона постоји опција да захтијевате од оних којима шаљете поруке да користе центар за одговарање који сте и ви користили кад сте им послали поруку. То значи да ако, рецимо, користите Теленор – од онога коме пишете поруку захтијевате да вам одговори преко Теленоровог СМС центра.

Reply centre defined?

Ако тај неко не користи исту мрежу као и ви, да би вам одговорио на поруку не може само стиснути “reply”, већ мора изаћи, отворити нову поруку, наћи ваш број у именику, и онда је укуцати. Ако неким случајем није видио да ви од њега тражите да одговара вашим центром, пробаће да пошаље поруку након чега ће ова јавити грешку и преселити се у outbox. Након тога је треба премјестити у drafts, па отворити у том фолдеру, и форвардовати вама након што се пронађе ваш број у именику.

Сваки пут кад се сусретнем са овом агонијом добијем мали срчани удар. Ова опција није иницијално укључена већ је морате сами укључити. Осим тога – нико нема бенефиције од ње – ако вам одговара неко са ваше мреже, он и онако користи центар који сте му ви тражили. Ако вам одговара неко са друге мреже, он тај центар никако не може користити. Многе фрустрирате, а нико нема користи од тога. Ако у вашој поруци видим “reply centre defined” никад вам нећу одговорити на њу. Читаво српство може зависити од тог одговора, може бити питање живота и смрти, мој одговор може спасити живот вашој породици, повући сва признања Косова и наћи лијек за Сиду у истом тренутку – нећу се удостојити да вам одговорим. И надам се да ће бити што више оних са дефинисаним центром за одговоре којима ће живот зависити од повратног СМС-а, јер еволуција треба да под хитно ријеши овакво понашање. Искључите жељени reply center или умрите.

Не постоји разлог да сликате курац и пошаљете слику некоме

Невјероватно је да се то дешава, а ипак се дешава. Не постоји ни једна комбинација приматељке поруке, мобилног или фото апарата, објектива, расвјете и калибра и величине полног органа која ће учинити да дјевојка која ММС-ом прими слику вашег курца због тога пожели да буде са вама.

1) визуелни стимуланси мање пале код жена, јер им је такав нервни склоп. Осим тога, визуални стимуланси који као ММС једино могу да упале су слика трбушњака, слика блажене телеће фаце која шаље пољубац, слика новчаника или слика кључева од аута, али никако слика вашег курца јер

2) курац није лијеп. Помирите се с тим – курац сам по себи није лијеп. Нема тога прања, шминкања и његовања (маникир за курац звао би се пеникир) који курац може учинити било чим већим од “није ружан”. Ако сте ријешили да пошаљете слику курца ММС-ом, вјероватно сте алкохолисани, и курац вам у најбољем случају изгледа као закржљали албино морски краставац који свира трубу.

Ако јој не бисте поклонили ово за рођендан, не шаљите
јој слику своје мурице.

3) ако сте већ послали слику курца и чекате одговор, запамтите: најгоре што може да се деси је да јој се свиди. Са цуром која се примила на слику курца нешто дефинитивно није у реду, а ви сте већ упали у живо блато јер, побогу, послали сте јој слику курца – то не може да се протумачи на много начина.

Колико дјеце ће за десет година питати родитеље како су се упознали и добити одговор да је тата сликао курац и послао га мами? Ни једно! Таква мама је до тада већ убила и појела тату.

Не постоји разлог да некоме ОПЕТ поправите компјутер

Ако се и мало разумијете у технику (а ако сте млађи од 40 и читате овај блог, шансе су да спадате у ту групу), вјероватно вас крупна и ситна родбина салијеће да им поправљате техничке ствари. Поправљање рачунара је посебна авантура: комшија који вам никад није рекао ништа више од “добар дан” од вас очекује да се завлачите испод стола испод кога није чишћено још од кад је тај компјутер украден из Дубровника и поперен на то мјесто, да шарафите користећи нож, јер он нема шрафцигер, да зажмурите на његову већ отворену колекцију порно клипова у којима бабе гурају балоне пуне џема једна другој у гузицу, по потреби инсталирате пиратски софтвер који сте, забога, дужни да сами обезбиједите (и да ни под тачком разно не изгубите ни један документ од хиљаду њих сачуваних на десктопу – јер други фолдер не постоји) и да га успут научите како да скида и ставља титлове на филмове које и онако не зна да скине.

Јеси видио ту пауер-поинт презентацију како нам Византија
и тајна друштва јебу матер кроз вјекове? Чек да је нађем,
да није ово "нурсес" - оп, не, не, није то - ово ми се само ту појавило...

Поправке се одвијају у разним условима – комшији није мука да вас зове док нешто слави и док му је десет гостију (сваки са упаљеном цигаретом) у соби. Наравно, од вас се очекује да током даунлоуда анти-спајвер софтвера из браузера са деведесет “помоћних тулбарова” вјерујете у чувено “ја нисам ништа кликнуо, то је само од себе” или да након што се отвори порно хоум-пејџ повјерујете у “ето, види то – то ми је тако од кад су ми братанићи задњи пут били”.

У таквој ситуацији је “Нећу” једна од најљепших ријечи на свијету, али ако сте и мало попут мене прво треба да добијете шећер, па онда да научите да је изговорите. Чак и да једном прођете кроз све ово, добро се чувајте да то не урадите ОПЕТ. Први пут кад некоме поправите рачунар, учинили сте му услугу. Ако се од вас затражи да исто срање чистите поново и ви то прихватите – постајете одговорни за сав немар који у кориштењу компјутера његов власник чини – јер од тога тренутка његова привилегија је да чува старе навике, а ваша дужност да поправљате за њим. Реците “нећу”, тражите новац, измислите разлог, урадите било шта, али нипошто немојте да некоме ОПЕТ поправљате рачунар. Ако то урадите, изгубили сте душу, а једина награда коју ћете за узврат добити је захтјев за пријатеља и позивница за “ко ти гледа профил” на Фејсбуку.

*Такође, ако на рачунару нађете други антивирусни софтвер од онога који сте ви инсталирали (мали од сестре инсталирао кад је био ту) или нађете деактивирано оно што сте активирали задњи пут кад сте поправљали, понашајте се као да је рачунар намјерно покварен - јер суштински и јесте.

Непријатељи смисла

Latinica

"Кад нешто сазнаш, дужан си да са тим сазнањем нешто и урадиш"
-Рон Пол

Ако нешто знате, осјећате потребу да то и објасните онима који мисле супротно. Ако мање људи живи у заблуди, свијет је боље мјесто. Нажалост, мисија побољшања свијета на тај начин једна је од најтежих, захваљујући људима који у расправи имају "паметнијих" ствари од тога шта је исправно а шта није. Они ће се радије сатима расправљати да је нека ствар иза њих жута него што ће се окренути и видјети да је плава. Ако желите да вам од живаца остане ишта, ове људе морате идентификовати на самом почетку расправе и одмах одустати од исте. У супротном сте најебали.

Можете бити хиљаду пута паметнији од њих, можете бити највећи светски стручњак из области о којој се прича, ваш став може бити математички доказив, па чак и аксиом - они ће побиједити, јер у тренутку кад они отворе уста, престаје да буде важно шта је тачно и исправно, а шта није.  Они су непријатељи смисла и дијеле се у следеће групе:

Ко, а не шта

Није битно шта је исправно, важно је ко је у праву. Не треба их мијешати са задртим поклоницима ставова који бране погрешне ствари јер су у њих стварно убијеђени. Овој класи људи није битан став који бране - ако су заузели неку позицију, битно је једино да буду у праву. Ако расправљате о цијени млијека, за њих ће сасвим валидан аргумент бити то што се ви јуче нисте јавили на телефон. Чак и кад су суочени са провјерљивом информацијом нападаће ваш став све до последњег тренутка, а онда некако преврнути премисе тако да изгледа да ипак нисте у праву.

Рецимо да играте Асоцијације на "Слагалици" са оваквим човјеком. Решење прве колоне је "лист" и у том тренутку он каже "папир", а ви "јесен". Он одмах креће у офанзиву (важно је да буде у праву): "Није! Чујеш - јесен ?! Требало би да буде лишће, а не лист. Папир је". Полако се отварају следеће колоне: "жуто", "октобар", "школа". Негдје у том процесу ви сте поновили своју претпоставку, и били дочекани са "добро је, чули смо". Ту је негдје и "ето: школа-папир, жути папир, лист папира". Лик са телевизора погађа асоцијацију са "јесен" на шта слиједи следећи дијалог.

- "Пих, свашта, глупе асоцијације"
- "Али сам погодио, одмах"
- "НИСИ! Рекао си 'лишће' или тако нешто"
- "Нисам него 'јесен', десет пута"
- "Ниси! Ајде, ћути, ево почиње друга асоцијација"

Мастурбаторна демагогија

Мастурбаторни демагози уживају у подношењу жртве свом унутрашњем Светозару Маровићу. Једни су од двије врсте људи који ће заузети став само да би се расправљали - а онда се у тој расправи понашати као да их уживо преноси Би-Би-Си. Те особе уживају у слушању сопственог гласа. Они ће у расправи понекад заузети и исти став као и ви, и опет наћи разлог да наставе расправу.

Не бих се сложио са тобом јер, апарентли, твој став звучи
инфинитли бетер кад  је изговорен мојим гласом!

Ако је расправа са ранијим типом непријатеља смисла лупање главом у зид, расправа са овим људима је ударање у три метра дебели сунђер. Они ће просту реченицу увити у толико слојева полуразумљивих ријечи, страних израза (у последње вријеме модерне су и straight up стране ријечи), помињања сваког стуба који су у иностранству очешали раменом и демагошког смећа да ће од ње направити главицу купуса до чијег је кочања немогуће доћи.

- "Изгледа као да ће сјутра киша"
- "Знаш како, не бих се комплитли сложио са тобом. Енглеска је позната по киши и људи тамо носе кишобране нон-стоп, јер антиципирају метеоролошке падавине. Кад сам био тамо на једном импрувмент емансипејшн семинару, гледали смо како киша пада, и сви људи носе кишобране, just to be sure. Требало би сјутра понијети кишобран.

Доктор Филгуд

Овој врсти људи није важан смисао нечега - битно је да ли је то пријатно за уши или не. Можете им рећи да сте пронашли лијек за не знам какву болест, они ће вам се успротивити јер тај лијек има иглу. Као и са свим другим типовима, чак и да математички докажете своје тврдње, у расправи са њима не можете побиједити, јер ће вас они дочекати са "па добро, али ја се не слажем" - потпуним признањем да смисао и истина код њих нису битни.

Пусти, живота ти, пуче ми глава!

Пасивно агресивни Доктор Филгуд има другачију, "deus ex machina", тактику окончања расправе - кад су поражени измислиће разлог да прекину расправу: "Пусти, живота ти, боли ме глава", "Није тако, пусти сад то, морам да зовнем тога-и-тога", "Гдје је онај конобар, касно је"...

- "Види овога што проси, гдје је држава ту да помогне"
- "Имао је три стана прије пет година, све је прокоцкао."
- "Па ето, научио је своје, треба му дати другу шансу"
- "Њега и породица помаже, али он све то опет прокоцка и онда иде овуда и проси"
- "Исто га није лијепо видјети оваквога. Треба га помоћи, па нека прокоцка"
- "Држава треба, дакле, да под пријетњом силе узме од тебе и мене и то да њему, који ће то одмах да прокоцка? То није социјална помоћ - то је субвенционисање коцкарница"
- "Али исто..."
- "Мислиш да он то неће прокоцкати?"
- "А хоће, знам."
- "Па?"
- "Капирам ја тебе, али ја се не слажем"

Вуду сламар

Прављење "људи од сламе" је демагошка техника у којој се аргументи друге стране изврћу у страшило - нешто што је наизглед слично ономе што та страна говори, али га је много лакше напасти.

Ви : "Волим кад је сунчано"
Сламар : "Кад би сви дани били сунчани, не би било кише да залива дрвеће, све би се осушило и ми бисмо помрли"

(сламар је ваш став да су сунчани дани лијепи замијенио тезом да би сви дани требало да буду сунчани, и напао је)

Знаш ко је још причао као ти? Овај човјек од сламе.

Сламар : "Требало би да купимо пса"
Ви : "Не"
Сламар: "Пси чувају кућу"
Ви "И даље не"
Сламар: "Ти хоћеш да неко уђе у кућу и покраде нас"

(сламар је ваш став да нећете пса у кући изврнуо у став да хоћете лопове)

Вуду сламари су у тој мјери способни да изврћу аргументе да, ако се упустите у расправу са њима, почињете да мрзите сами себе. "Не би требало да и мајка и отац иду заједно на родитељски" код вуду-родитеља постаје "ти се стидиш мајке"; "Требало би легализовати марихуану" код вуду-политичара постаје "сви би требало да се дрогирамо"; "У школе би требало увести сексуално образовање" код вуду-моралисте постаје "Дјеца би требало да нам се јебу". Не трошите вријеме расправљајући се са њима - свака њихова конструкција је у исто вријеме пуна лажи, понижавања и пасивне мржње према вама.

Посебна врста сламарске аргументације је "Редукцио ад Хитлерум" (свођење на Хитлера), односно идентификацију особе која је заговарала исти став који ви заговарате, и импликацију да ви подржавате неки други, потпуно невезани, став те особе: "Знаш ко се још залагао за либералну економију? Адам Смит! Знаш шта је Адам Смит радио? Јебао своју мајку! Ти би сад најсрећнији био кад би људи ишли около и јебали своје мајке".

Класични контраш

Што год кажете, контраш је против. Ако уједно не припада и некој од раније наведених група, контраш је још и захвалан за расправу, јер ће изнијети реалне аргументе на основу којих можете преиспитати свој став. Проблем је што ће вам контрирати и ако се слаже с вама, и што ће, ако вас убиједи у оно за шта се залаже, заузети вашу пређашњу позицију чим ви пређете на другу страну. Ако контраша убиједите да став који тог тренутка заговара није исправан, признаће, и одмах ће заузети неки трећи став, који је супротан вашему.

Ви :  "Мислим се да узмем Ајфон, и даље је бољи од сваког Андроид телефона"
Контраш : "Знаш како, то је уврежено мишљење, јер људи пореде Ајфон са неком вишом средњом класом Андроид телефона. Упореди га са телефоном у истом цјеновном рангу, и видјећеш да то није истина"
Ви : "Видиш, стварно, можда имаш право. Па да узмем неки Андроид?"
Контраш : "А јеси ли размишљао о Ајфону? Знаш како - зато што је затворена платформа они су се потрудили да за те паре добијеш најбоље могуће искуство".

Црногорски Шако Полумента

Latinica

Ако неко за вас каже да сте црногорски ____________ (унесите име успјешне особе која се у свијету бави сличним послом као и ви), најебите му се мајке. Ако нисте из Црне Горе, урадите исто и ако вас неко назове локалном одредницом земље из које долазите. Локална одредница уз нечије име означава особу која је одавде и ради исту ствар, само много горе.

У задњих десет дана чуо сам следеће конструкције: "црногорска Лејди Гага", "босанска Алиша Киз", "руски Цукерберг", "црногорски Шумахер", "црногорски Путин", "подгорички Меси", "српски Пол Потс", "подгорички Бил О'Рајли" и барем још пет других. Они који су названи тим именима вјероватно су били поносни на то, иако их је онај који им је прилијепио те одреднице несвјесно назвао покушајима или локалним имитацијама.

Нећете чути да неко за Федерера (да прескочимо Ђоковића, да се неко не би ухватио за њега) каже да је швајцарски Сампрас нити за Достојевског да је руски Хемингвеј. Назвати некога локалном одредницом значи аутоматско наметање другачијег аршина за мјерење његовог квалитета. Најбољима то нити треба, нити иде у прилог - ако имате мурицу до кољена, у интересу вам је да је мјерите истим лењиром каквим своје алатњике мјере и сви остали. Курац од четрдесет сантиметара вриједи више него курац од црногорских метар ипо. Црногорским сантиметрима га мјере они којима "црногорских петнаест" звучи боље него "осам".

А што ако вас неко назове "црногорским", и уз то залијепи име некога ко је већ "црногорски"? Онда сте баш најебали. Рајку Ковачевићу, рецимо, најбоље пристаје звање црногорског Мишка Вуковића. Може ли горе? Може - што ако сте названи црногорским (њемачким, летонским - што год да сте) вама самима? Пошто је коефицијент "црногорски" неки број већи од нуле и мањи од један, онда  систем једначина говори да из X=CX и 0<C<1 слиједи X=0, те сте ви потпуна нула.

Ако сте Перо Перовић, боље вам је да сте Перо Перовић, него црногорски Наполеон.