петак, 25. новембар 2011.

Фурачи, ЈуДиЏи и јебање у г***цу


Latinica

Комплекс више вриједности је, каже Википедија (вала ћу овоме Џимију Велсу, кад га следећи пут видим да сједи на мосту, бачит неку пару), скуп идеја, представа и тежњи о сопственој супериорности и надмоћности, најчешће фиктивној.

Фурачи су људи који немају, али се претварају да имају овај комплекс, мислећи да ће тако пред другима маскирати сопствену инфериорност које су и сами свјесни. Осим ида, ега и суперега, личност фурача гради и ултраего, те осим онога што хоће, онога што јесте, и онога што мисли да би требало да буде, у личност оваквог појединца улази и оно што мисли да би требало да буде да би други мислили да је оно што мисли да би требало да буде.

Фурач се пред људима непрекидно представља као оно што није, понаша онако како се не би понашао да је сам, пропагира ставове у које ни сам не вјерује и истовремено се осјећа јадно због тога што зна да није у стању да заиста буде оно за шта се представља.

 

rankofurac

 

Фурача није тешко препознати – они воле да се идентификују са радним мјестом, и да о себи говоре у трећем лицу - често описујући позицију на којој су, а не самог себе. Такође, глаголи у употреби фурача често су у пасиву, јер је и њима, подсвјесно, тешко да се идентификују са оним ко изговара то што излази из њихових уста.

Фурачи ће покушати да вас убиједе у ствари представљајући то што говоре (и у шта ни сами не вјерују) као општу истину у коју ви, за чудо, нисте упућени. То често постижу тако што реченицу почну са “знатē”, “видитē” или неком сличном упадицом, направе кратку паузу, а онда наставе.

Комплексаш ће, ако не жели да вас пусти у своју директорску канцеларију, рећи : “не можеш да уђеш у моју канцеларију”. Фурач ће рећи “видите, не може се тек тако улазити у канцеларију једног директора”. Узмимо конкретан примјер: Дејо Савићевић има комплексе, Ранко Кривокапић је фурач: Дејо ће, кад неће да пусти Дан на стадион, рећи “док сам ја предсједник савеза новинари Дана неће ући на овај стадион”; Раџа ће, кад неће да се јави Филипу Вујановићу, рећи “видите, не може се ићи у неку кућу, а да се не најавите глави те куће”.

Кад говоре, уз све то, фурачи и гестикулирају онако како мисле да би требало да гестикулирају да би други мислили да они знају нешто о томе што причају: одмахују главом, криве уста, уздишу, дувају, гледају у страну, окрећу се као да док причају већ размишљају о нечему другоме (јер то о чему причају знају у прсте), машу рукама и, некад, јачином гласа или глумљењем увријеђености покушавају да надомјесте недостатак аргумената.

Фурач који пред неким трећим износи ставове супротне вашима ће, с времена на вријеме, погледати према вама и климати главом, упућујући “виђи како ти га рекох” поглед. Кад то не ради, фурач се одаје наглашавајући потпуно небитне ријечи гласом ъ (глас којим почнете ријеч “рвање”, иако је не пишете “ървање”). Ако баш мора да вас помене, фурач ће о вама причати као да нисте ту.

Краљ фурача. Пустите било који снимак са њим и уживајте.

Фурачи мањег ранга познају се и по униформама – у жељи да себе представе као нешто другачије од онога што су, фурачи ће прекрити лице великим наочарима, обући се у јарке боје, “одважне дезене”, или се једноставно уклопити у стереотип облачења јер мисле да неко ко је шеф службе у државној фирми треба да увуче розу кошуљу у панталоне.

Гласност фурача зависи од позиције са које говори, а та позиција најчешће је представљена радним мјестом. Што је та позиција виша, то се лакше може направити дистинкција фирме у којој неко ради према власништву: мало је фурача који су директори у приватним фирмама; скоро сви директори у државним фирмама су фурачи.

Кад фурач конкурише за мјесто у државној фирми, они који гледају његову шепурну самопрезентацију дотакну се лактовима, кажу ВИЂИ ОВОГА, и изаберу га за директора. Кад фурач конкурише за мјесто у приватној фирми, они који гледају његову шепурну самопрезентацију дотакну се лактовима, кажу ВИЂИ ОВОГА и пошаљу га кући.

 

“Ја никад нисам чула за ‘локатив’” - И даље нисам сигуран да ова жена не “тролује”.

И онда је, ваљда, као земља у којој је толико тога “државно” и у којој је Социјалистичка Партија Социјалиста једина изборна опција, реално да имамо и фабрику фурача. На пропланцима Доње Горице, окупан сунчевим зрацима и под вођством класичног либерала из партије социјалиста налази се погон за производњу фурача. Упркос увреженом мишљењу да ова филигранска мануфактура производи горе кадрове од државних универзитета, то- нарочито након увођења болоњске делкарације – и није претјерано очигледно.

Неспособни и глупи ће готово једнако лако сакупити бодове да заврше “државне студије” као што ће то урадити на Ју Ди Џију (вјерујте ми, завршио сам математику на државном, и имам листу од десетак људи због којих ћу, ако буду професори мом дјетету, преписати дијете у другу школу). Разлика је у томе што Ју Ди Џи производи веће фураче, а самим тим и кадар способнији да се запосли у државним фирмама.

Тренутна разлика у квалитету кадра који заиста излази из тих институција углавном је резултат предрасуда (бољи ђаци из средњих школа и даље се уписују на државне студије). Кад би исти човјек уписао државни факултет, а у паралелном свијету ЈуДиЏи, завршио би их са отприлике једнаким знањем (углавном сачињеним од онога што је научио ван факултета), али би из овог другог изашао нафуранији.

 

udgfuraci

Упоредимо праксу уфуравања студената: на неком тамо државном такмичењу студената у некаквом програмирању додијељено је десетак неких награда, и награђени су позвани да своје пројекте презентују  на неком сајму. Не улазим у критеријуме жирија - три награде су припале студентима државних факултета, а остале онима са приватних. Упркос репутацији Це смјера Пе-Ем-Ефа, “крем де ла крем” је покупио само једну. Студенти су имали више обавеза, па нису имали кад да учествују, био је неки једногласни закључак наставног кадра.

Презентације студената Ју-Ди-Џија протекле су углавном у фурачким говорима и биле пропраћене громогласним аплаузима њихових многобројних професора и колега. Неколико људи је дало камере друговима да снимају њихове говоре да би их, касније, гледали и мастурбирали. Шеф катедре Це смјера  пратио је те презентације са умјереним интересовањем и аплаудирао заједно са масом. Кад је дошло вријеме да “његови” студенти одрже презентацију, Стеван Шћепановић се покупио и отишао! На Пе-Ем-Ефу, професори не слушају студенте. Професор је ту да студента понизи (“спушти”) а не да га похвали (“нафура”). Ако неко дипломира а да није депресиван и на граници самоубиства, нешто је заказало у образовном систему.

Одлучите сами који је од ова два приступа бољи – вратимо се фурачима. Највећи проблем младих фурача зна да буде то што често допусте да им ултраего диктира и нешто чему се здрав разум противи. Рецимо да се момак из нижег средњег сталежа фура да је Бетмен социјалног либерализма. Кад год су нечије социјалне слободе угрожене, он је ту да се побуни и прстом покаже на прави пут; није да га неко слуша, али је фурачки его задовољен – “он је за вас сељаке свијет измислио”.

pederi-furaci

И, тако, једног дана, том младом човјеку долази понуда да сними педерску рекламу. Не рекламу за права хомосексуалаца у којој ће гласом разума упутити људе да виде исправну слику, већ рекламу у којој ће он бити једна страна педерског пољупца у уста који за једини циљ има да компромитује. Он није хомосексуалац, те му преостаје једино да, за то кратко вријеме, буде педер. Здрав разум каже “човјече, ти зарађујеш од снимања реклама, нико те неће ангажовати после овога”- ултраего каже “али, какав сам ја космополит ако гледам оно што ће бити, а не оно како би требало да буде”. Здрав разум каже: “они од тебе не траже да глумиш хомосексуалца, него да будеш педер”, ултраего каже, “али, тако ћу послати поруку свим тим сељацима”…

Фурач, тако, пристаје да буде оно чему се и његов здрав разум противи. Да су му тражили да га изјебу у гузицу, он би, не размишљајући о томе шта треба, већ какву поруку шаље, пустио нечија брда тврда у стравичне своје кланце. То што је ово болесно друштво пуно оних који ће због тога пробати да га линчују није важно, јер они не би требало да буду такви.

Ако константно радите нешто што не бисте радили зато што мислите да ће вас неко други због тога више цијенити, никад нећете бити срећни. Опет, ако константно радите нешто што не бисте радили, зато што мислите да ће вас неко други због тога више цијенити – нисте ни заслужили да икад будете срећни.

7 коментара:

  1. Ismijah se ka lud! Svaka cast

    ОдговориИзбриши
  2. Препоручујем књижицу On Bulshit од Херија Френкфурта, професора филозофије на Принстону. Човјек је дао најбољу дефиницију срероње (ти их овдје политички коректно називаш фурачима).

    ОдговориИзбриши
  3. odlicno.milo mi je sto si se dotakao obrazovnog sistema!

    pozz

    ОдговориИзбриши
  4. ahhahahahah presmijah se.

    bravo! :)

    ОдговориИзбриши