Чаша жучи...

Latinica

Фурачи, ЈуДиЏи и јебање у г***цу

Latinica

Комплекс више вриједности је, каже Википедија (вала ћу овоме Џимију Велсу, кад га следећи пут видим да сједи на мосту, бачит неку пару), скуп идеја, представа и тежњи о сопственој супериорности и надмоћности, најчешће фиктивној.

Фурачи су људи који немају, али се претварају да имају овај комплекс, мислећи да ће тако пред другима маскирати сопствену инфериорност које су и сами свјесни. Осим ида, ега и суперега, личност фурача гради и ултраего, те осим онога што хоће, онога што јесте, и онога што мисли да би требало да буде, у личност оваквог појединца улази и оно што мисли да би требало да буде да би други мислили да је оно што мисли да би требало да буде.

Фурач се пред људима непрекидно представља као оно што није, понаша онако како се не би понашао да је сам, пропагира ставове у које ни сам не вјерује и истовремено се осјећа јадно због тога што зна да није у стању да заиста буде оно за шта се представља.

 

 

Фурача није тешко препознати – они воле да се идентификују са радним мјестом, и да о себи говоре у трећем лицу - често описујући позицију на којој су, а не самог себе. Такође, глаголи у употреби фурача често су у пасиву, јер је и њима, подсвјесно, тешко да се идентификују са оним ко изговара то што излази из њихових уста.

Фурачи ће покушати да вас убиједе у ствари представљајући то што говоре (и у шта ни сами не вјерују) као општу истину у коју ви, за чудо, нисте упућени. То често постижу тако што реченицу почну са “знатē”, “видитē” или неком сличном упадицом, направе кратку паузу, а онда наставе.

Комплексаш ће, ако не жели да вас пусти у своју директорску канцеларију, рећи : “не можеш да уђеш у моју канцеларију”. Фурач ће рећи “видите, не може се тек тако улазити у канцеларију једног директора”. Узмимо конкретан примјер: Дејо Савићевић има комплексе, Ранко Кривокапић је фурач: Дејо ће, кад неће да пусти Дан на стадион, рећи “док сам ја предсједник савеза новинари Дана неће ући на овај стадион”; Раџа ће, кад неће да се јави Филипу Вујановићу, рећи “видите, не може се ићи у неку кућу, а да се не најавите глави те куће”.

Кад говоре, уз све то, фурачи и гестикулирају онако како мисле да би требало да гестикулирају да би други мислили да они знају нешто о томе што причају: одмахују главом, криве уста, уздишу, дувају, гледају у страну, окрећу се као да док причају већ размишљају о нечему другоме (јер то о чему причају знају у прсте), машу рукама и, некад, јачином гласа или глумљењем увријеђености покушавају да надомјесте недостатак аргумената.

Фурач који пред неким трећим износи ставове супротне вашима ће, с времена на вријеме, погледати према вама и климати главом, упућујући “виђи како ти га рекох” поглед. Кад то не ради, фурач се одаје наглашавајући потпуно небитне ријечи гласом ъ (глас којим почнете ријеч “рвање”, иако је не пишете “ървање”). Ако баш мора да вас помене, фурач ће о вама причати као да нисте ту.

Краљ фурача. Пустите било који снимак са њим и уживајте.

Фурачи мањег ранга познају се и по униформама – у жељи да себе представе као нешто другачије од онога што су, фурачи ће прекрити лице великим наочарима, обући се у јарке боје, “одважне дезене”, или се једноставно уклопити у стереотип облачења јер мисле да неко ко је шеф службе у државној фирми треба да увуче розу кошуљу у панталоне.

Гласност фурача зависи од позиције са које говори, а та позиција најчешће је представљена радним мјестом. Што је та позиција виша, то се лакше може направити дистинкција фирме у којој неко ради према власништву: мало је фурача који су директори у приватним фирмама; скоро сви директори у државним фирмама су фурачи.

Кад фурач конкурише за мјесто у државној фирми, они који гледају његову шепурну самопрезентацију дотакну се лактовима, кажу ВИЂИ ОВОГА, и изаберу га за директора. Кад фурач конкурише за мјесто у приватној фирми, они који гледају његову шепурну самопрезентацију дотакну се лактовима, кажу ВИЂИ ОВОГА и пошаљу га кући.

 

“Ја никад нисам чула за ‘локатив’” - И даље нисам сигуран да ова жена не “тролује”.

И онда је, ваљда, као земља у којој је толико тога “државно” и у којој је Социјалистичка Партија Социјалиста једина изборна опција, реално да имамо и фабрику фурача. На пропланцима Доње Горице, окупан сунчевим зрацима и под вођством класичног либерала из партије социјалиста налази се погон за производњу фурача. Упркос увреженом мишљењу да ова филигранска мануфактура производи горе кадрове од државних универзитета, то- нарочито након увођења болоњске делкарације – и није претјерано очигледно.

Неспособни и глупи ће готово једнако лако сакупити бодове да заврше “државне студије” као што ће то урадити на Ју Ди Џију (вјерујте ми, завршио сам математику на државном, и имам листу од десетак људи због којих ћу, ако буду професори мом дјетету, преписати дијете у другу школу). Разлика је у томе што Ју Ди Џи производи веће фураче, а самим тим и кадар способнији да се запосли у државним фирмама.

Тренутна разлика у квалитету кадра који заиста излази из тих институција углавном је резултат предрасуда (бољи ђаци из средњих школа и даље се уписују на државне студије). Кад би исти човјек уписао државни факултет, а у паралелном свијету ЈуДиЏи, завршио би их са отприлике једнаким знањем (углавном сачињеним од онога што је научио ван факултета), али би из овог другог изашао нафуранији.

 

Упоредимо праксу уфуравања студената: на неком тамо државном такмичењу студената у некаквом програмирању додијељено је десетак неких награда, и награђени су позвани да своје пројекте презентују  на неком сајму. Не улазим у критеријуме жирија - три награде су припале студентима државних факултета, а остале онима са приватних. Упркос репутацији Це смјера Пе-Ем-Ефа, “крем де ла крем” је покупио само једну. Студенти су имали више обавеза, па нису имали кад да учествују, био је неки једногласни закључак наставног кадра.

Презентације студената Ју-Ди-Џија протекле су углавном у фурачким говорима и биле пропраћене громогласним аплаузима њихових многобројних професора и колега. Неколико људи је дало камере друговима да снимају њихове говоре да би их, касније, гледали и мастурбирали. Шеф катедре Це смјера  пратио је те презентације са умјереним интересовањем и аплаудирао заједно са масом. Кад је дошло вријеме да “његови” студенти одрже презентацију, Стеван Шћепановић се покупио и отишао! На Пе-Ем-Ефу, професори не слушају студенте. Професор је ту да студента понизи (“спушти”) а не да га похвали (“нафура”). Ако неко дипломира а да није депресиван и на граници самоубиства, нешто је заказало у образовном систему.

Одлучите сами који је од ова два приступа бољи – вратимо се фурачима. Највећи проблем младих фурача зна да буде то што често допусте да им ултраего диктира и нешто чему се здрав разум противи. Рецимо да се момак из нижег средњег сталежа фура да је Бетмен социјалног либерализма. Кад год су нечије социјалне слободе угрожене, он је ту да се побуни и прстом покаже на прави пут; није да га неко слуша, али је фурачки его задовољен – “он је за вас сељаке свијет измислио”.

И, тако, једног дана, том младом човјеку долази понуда да сними педерску рекламу. Не рекламу за права хомосексуалаца у којој ће гласом разума упутити људе да виде исправну слику, већ рекламу у којој ће он бити једна страна педерског пољупца у уста који за једини циљ има да компромитује. Он није хомосексуалац, те му преостаје једино да, за то кратко вријеме, буде педер. Здрав разум каже “човјече, ти зарађујеш од снимања реклама, нико те неће ангажовати после овога”- ултраего каже “али, какав сам ја космополит ако гледам оно што ће бити, а не оно како би требало да буде”. Здрав разум каже: “они од тебе не траже да глумиш хомосексуалца, него да будеш педер”, ултраего каже, “али, тако ћу послати поруку свим тим сељацима”…

Фурач, тако, пристаје да буде оно чему се и његов здрав разум противи. Да су му тражили да га изјебу у гузицу, он би, не размишљајући о томе шта треба, већ какву поруку шаље, пустио нечија брда тврда у стравичне своје кланце. То што је ово болесно друштво пуно оних који ће због тога пробати да га линчују није важно, јер они не би требало да буду такви.

Ако константно радите нешто што не бисте радили зато што мислите да ће вас неко други због тога више цијенити, никад нећете бити срећни. Опет, ако константно радите нешто што не бисте радили, зато што мислите да ће вас неко други због тога више цијенити – нисте ни заслужили да икад будете срећни.

Остарасмо

Latinica

Разлика између тога да је неко стар и да је остарао је огромна. Бити стар је биолошки појам, остарати је психолошки. Иако у деведесет девет посто случајева и једно и друго долази заједно, многи ће признати да су стари, али је мало оних који ће признати да су остарали. Проценат људи који су остарали и то признају једнак је проценту људи који су глупи и то признају. Листа која слиједи помаже вам да идентификујете да сте стари или да сте остарали.

Сине, обуци јакну, биће ти зима

Феномен “беранског љета – подгоричке зиме” је нешто о чему се може писати нашироко. “Руке у џепове, а пичка на изволте” као слоган младих дјевојака које трпе зиму да би пролазницима у Мугошевој улици показале импозантне препоне можда није свима схватљив али, ако им то није први пут, вјероватно је да добро знају у шта се упуштају. Ако некој особи савјетујете да промијени облачење јер ће јој бити зима, а да вас та особа то није питала – остарали сте. Ако сте тој особи већ једном, раније у животу, дали такав савјет и није вас послушала, нема вам повратка.

Сиједа длака на мудима

Као што Џо Роган каже: сиједа длака на глави је знак зрелости; сиједа длака на мудима је знак старости. Можда још нисте остарали, али ако нађете сиједу длаку на мудима (или на еквивалентном мјесту код супротног пола)- организам вам шаље поруку да сте стари. Сиједе длаке на глави су знак да ваше тијело одустаје од периферних дјелова како би се концентрисало на главне; сиједе длаке на мудима су знак да тијело полако одустаје и од њих. Ово је, наравно, знак да сте стари, а не и да сте остарали, мада су све шансе да сте, ако сте сиједи око главића, сиједи и “у главу”.

Смета вам лупање

Дјеца која играју лопте испод прозора, комшије изнад које вуку столице по поду, смећари који раде свој посао. Ако вам дође “да им дођете” и одржите буквицу (или ако то стварно радите), остарали сте. Сјећате се како сте мрзјели бабу испод вас због које нисте смјели да скачете по соби кад сте били дјеца? Е-ви сте та баба. Ако вам у балкон упадне лопта и бар на тренутак пожелите било шта друго осим да је вратите без ријечи и уз осмијех, само је питање дана кад ћете почети да бушите лопте и да се жалите родитељима.

Добро сте се посрали

Ако изађете из ве-цеа са закључком да сте се добро посрали, готово је - остарали сте. Никад нећете чути дијете да прича о томе како се посрало. Чућете, можда, причу о епској количини измета или о самом производу који је изашао, али никад о квалитету срања као радње. “Добро се посрати” не описује говно, него срање – процес у коме је све изашло без напрезања и након кога није остао осјећај да бисте, можда, могли да се посерете још мало или, далеко било - осјећај да се, колико год тоалет папира потрошили, нисте обрисали до краја. Ако оцјењујете квалитет тога како сте се “испосијецали”, мрка капа.

Еееее, у наше вријеме

Ћелије у мозгу се непрекидно обнављају и након отприлике седам година свака ћелија коју данас имате биће замијењена новом. Сјећања остају, али тај процес их сабија кроз одређени филтер који прошлост чини љепшом.
Еееее, у ваше вријеме су филмови били бољи, јер вам се чини да су сва три Кума и сва три Стар Ворса (знам колико их је, али не признајем) изашли у року од годину дана а не за 6 (Стар Ворс) или 18 (Кум). Еееее, у ваше вријеме скобаљи су се праћакали Морачом зато што је сваки скобаљ којега сте икад видјели ушао у једну једину слику Мораче коју сте сачували у глави.
Згражавате се што је професорица избила ђака а не сјећате се наставника српскога који је еееее, у ваше вријеме, бацао креде на под да би гледао ученицу како се сагиње да је дохвати или наставника техничкога који је ученике тукао кључевима (“џонџулицом”, како је звао). Дјеца су поштовала старије, ееееее, у ваше вријеме, али су исто ногама ударала и пљувала једног другог професора техничког, само се не сјећате тога.
Ако је ееееее, у ваше вријеме, Морача била топлија, љета била хладнија, телевизија била боља а чоколаде биле укусније – спремите се да до смрти живите ееееее, у вашем времену.

П(аранг)аљење

Latinica

Троловање, кажу данашња дјеца: процедура измишљања информације или заузимања лажног става само да би се произвела реакција. Име овог глагола не потиче, као што се често сматра, од назива митског бића које додир сунчевих зрака претвара у камен (бар по Толкину), већ од глагола “to troll” што значи “пецати на више удица”, односно “парангалити”.

Глагол означава бацање празне удице (лажне вијести, лажног става) и чекање да се неко (било ко) упеца. Онај ко то ради нема користи од тога, осим задовољства што је успио да лагањем изазове реакције. У наше вријеме, троловање се звало “паљење”.

Мартин Ђукановић-Шћепановић. Први кораци

Многима је први сусрет са институцијом паљења вијест да наставник физичкога јебе наставницу енглеског. Ни мање, ни више него на Скалинама, на Морачи, да сви виде са моста.

Ако онај ко лаже зна да се ради о паљењу, након реакције саопштава тријумфалну фазу “Што се примаш, Палим те”. Онај ко се “примио” постаје “паљевина”. Људи који се пречесто примају, примају се “ка' пензија”.



Једно од бољих паљења којима сам подлегао је прича из средње школе о двојици пријатеља који су стартовали двије дјевојке које су сједјеле у кафићу. Кад је један од њих сазнао да “ова његова” нема ноге, све је било отишло предалеко, и он из самилости није смио да јој ускрати задовољство сексуалног односа.

"Тролфејс" је међународни симбол за паљење

 

 

Било је оних који су “причу о параплегичарки” могли да испричају ономе ко је већ знао о чему се ради, а да овај бар на тренутак поново помисли да се ради о правој ствари. Такви људи постају експерти за паљевине највишег ранга, и творци легендарних паљења.

Легендарна паљења су она која су постала толико моћна да су их медији морали демантовати или толико увјерљива да су у периодичним интервалима поново постајала актуелна. Такво је, рецимо, паљење да је заслађивач Аспартам отрован или да изазива Мултипла Склерозу – зна се тачно и ко је, и кад, и зашто измислио читаву причу, научни институти су били присиљени да је демантују истраживачким радом, али то не спречава да и дан данас понеки медиј објави ту информацију.

Црна Гора је плодно тло за паљење. Гласине се шире брже од свјетлости, а докони људи као да једва чекају да се приме на нешто. Ово су неке од најјачих:

Јелена Шћепановић је Милу родила сина

Почнимо са овом најновијом. Ако није паљење, нека им је са срећом, али све личи на мајсторију виртуоза који је можда творац и два наредна паљења. Прво се просула прича да је лијепа манекенка у вези са никшићким Черчилом, да би, чим је критична маса постала толико велика да је ова то морала да демантује у новинама, мајстор паљевине повукао добро испланирани завршни корак мата у два потеза и пласирао причу да је у Риму рођен Мило јуниор.

Мишко Вуковић се убио пред референдум
Једно од најбоље испланираних паљења свих времена – сачекати изборну ћутњу, кад се политичари у медијима не смију помињати, а онда просути причу да се један од њих убио. Просто, ефикасно и генијално ремек-дјело мастермајнда троловања.

Цеца долази за Српску Нову

Сваки пут кад се приближи дочек Српске Нове Године у Подгорици, неко проспе причу да ће на њему, као гост изненађења, наступити Цеца. Народ се већ више од десет пута примио на исту фору, и вјероватно ће наставити да се прима.

Шћепо је педер

Није важно колико је невјероватно и немогуће, ако има довољно људи да потврди да је њихов друг то чуо од некога ко је то видио голим очима – Владо Шћепановић и покојни Жарко Мићовић јебали су се на путовањима кошаркашког клуба.

Добрица Ћосић је добио Нобелову награду

Ремек дјело једног Подгоричана који је добро испраксао пласирање дезинформација: регистровати домен који личи на званични, направити сајт идентичан сајту Нобелове награде, објавити лажну информацију о томе да је Добрица Ћосић добио ову награду и попалити медије да ту информацију објаве, како би ови попалили читав Балкан. План је упалио као шибица.



Неке приче имају све одлике паљевина, али се превише људи куну да су истините да бисмо их могли тек тако оцијенити као паљења-  Је ли Цеца пјевала на свадби сина онога градоначелника? Постоји ли неки политичар да не јебе неку водитељку, или нека водитељка да је не јебе неки политичар? Јебе ли онај мафијаш (бизнисмен, извините) ону манекенку са “великога брата”? Је ли онај пјевач/фризер/водитељ педер? Јебу ли се стварно онај глумац и газда онога кафића? Је ли онај бизнисмен стварно члан педерског лобија…