Ко је све на фрескама? Лукшић, Вујановић, Пеђа Булатовић...

Latinica

(Кратак линк за овај чланак : freske.milut.in )

Последњих дана главна тема је наводно појављивање политичара на фрескама у подгоричком храму. Сличност ликова који се приписују Милу и Ранку је у најмању руку упитна, али је очигледно да је јавност, за разлику од мене, примјећује.

Вршљајући по ходницима историје умјетности, ликове ових и других људи са црногорске јавне сцене можете наћи и на другим мјестима - фрескама у чувеним капелама и дјелима која су насликана и прије него су ови људи, наводно, рођени.

Утврдимо прво шта подразумијева појам сличности. Претпоставимо, до краја овог чланка, да ови ликови осликавају Мила и Ранка. Поменимо и то да, ако не можете видјети слику довољно добро, можете кликнути на њу и видјети је у бољој резолуцији. ОК? 

Ниђе везе. Са овим се такмичимо.

Кад вас питају да набројите људе који су присуствовали потписивању Декларације независности, почећете са "Томас Џеферсон... Бенџамин Франклин..." трећега већина неће знати. Греота је прескочити наше чељаде, Др Божидара Бојовића, овјековјеченог на чувеном уљу Џона Трамбула, са десне стране.

Не личи? Сјетите се шта смо одлучили да подразумијевамо под "личи"!

Добро, уље на платну, декларација независности, трт-мрт. Нема то везе са Црном Гором. Може ли нешто НАШЕ? Светско, а наше?

Наравно.

 Јан Матејко, "Побједа Јована Трећег", Ватикански музеј у Бечу.

Краљ Никола, или његова реинкарнација Ацо Ђукановић, Филип Вујановић, црногорска застава, крсташ барјак... све на једној слици!

Добро, добро... "Али вјерски објекти!", рећи ћете. Гдје су политичари у вјерским објектима?

Погледајмо шта се налази на "Гентском олтару" браће Ван Ајк , у катедрали Светог Бава у Генту (Белгија). Највећа слика у композицији, "Дивљење јагњету" у доњем десном углу има познату фигуру из црногорске опозиције:

Срђан Милић?

Погледајмо ову Микеланђелову слику.

Кавабунга!

На њој тешко да можемо пронаћи лик сличан неком од наших политичара. Али зато на овом његовом дјелу, које можете видјети у Сикстинској Капели, можете наћи Пеђу Булатовића, а ако зажмурите пола од онолико колико вам треба да препознате Ранка Кривокапића на спорној подгоричкој фресци, и Андрију Мандића. "Пеђу" како уредно сједи на облаку и ужива благодети вјечног спасења, а "Андрију" на самој ивици Пакла, у чамцу са оне стране ријеке Стикс, очајнички се трудећи да избјегне вјечиту злу коб.

Ваистину кавабунга!

Већ дубоко у Аду, лежећи на крсту, пружајући музичку подлогу људима који отпловљавају ка огромном отвореном шупку, раскомотио се, бар на триптиху "Башта земаљских сласти" Хијеронима Боша, Игор Лукшић.

Завршимо чланак ремек дјелом Јохана Цофанија. Шест година стварано (1772–78) уље на платну које приказује галерију Уфици има занимљив детаљ.

Tribuna degli Uffizi

Сва умјетничка дјела на слици су репродукције стварних дјела која су тада била у поставци. Лијево од централне статуе је слика Ханса Холбајна Млађег "Портрет Ричарда Саутвела" који у оригиналу изгледа овако:

Личи, али мало

Ипак, у Цофанијевом извођењу, Саутвелов лик замијењен је ликом једног другог племића, из једног сасвим другог времена. 

Увјерите се овдје .

А Ђе је Лекић?
Еееее, а ђе је Лекић...

Само кажем...

Latinica

"Не расправљај се са будалом. Одвући ће те на њихов ниво и побиједити на искуство", рекао је Грег Кинг, Марк Твен или неко трећи. У расправи, мудар човјек жели да дође до истине, пренесе знање, и провјери сопствене ставове и аргументацију; Будала жели да буде у праву.

Будали је, у доказивању да је два и два пет некоме ко тврди да постоји могућност да је мање од тога, сасвим валидан аргумент да је саговорник јуче био у праву, и да је данас Будалин ред. Ако Будали кажете да, да бисте заиста израчунали колико је 2 и 2 морате ући дубље у концепт цијелих бројева, и прво показати зашто је 1 + 1 једнако 2, добићете одговор "пусти ти један и један, ми овдје причамо о два и два!". Ако поменете Пеанове постулате, Будала ће узети телефон и почети да куца поруку (вјековима је, док није смишљена ова одвратнија реакција, Будала у овим тренуцима зијевала). Ако побијете Будалин аргумент, она ће га изговорити гласније, и ругати вам се ако поновите одговор, зато што понављате једно те исто.

Деси се, ријетко, у расправи са Будалом, и да налети "лењир екс макина" - у препирци о дужини курца на столу се одједном појави лењир! Извадите курац, поперите га поред лењира, ударите црту и побједоносно изговорите "Ево лењир! Ево курац! Једанаест сантиметара!" (или који год "quod erat demonstrandum" став имали), само да би вас Будала дочекала тријумфалним понављањем онога што сте управо рекли - подругљивим гласом: "Њењо њењињ! Њењо њуњац! Њењањајес њањињењања"!

Расправа је готова. Будала се осјећа се као побједник; ви сте нервозни. Будала је побиједила, јер "што си нервозан". 

Ни једно оружје будале није злонамјерније, убојитије и љигавије од "само кажем". Ако би се за ругање, надвикивање и друге поменуте методе бичевало, за "само кажем" би се, у Де Моргановом концлогору, вјешало за муда.

Зорка: Виђех те данас испред самопослуге са Петром, а јуче са Ђорђем, баш си курва.

Милева: Зорка! Петар ми је муж, Ђорђе ми је рођени брат! Ало!

Зорка: Што се љутиш? Само кажем...

"Само кажем" је замјена за "Рекао сам нешто што нити сам провјерио нити сам добро промислио и забоље ме курац за твоју реакцију. Ако си се увриједио, опет ме забоље, пошто сматрам да имам Богом дату концесију да судим и изводим закључке о стварима о којима немам појма". "Само кажем" представља у пасивној оно што шут шпицем у муда представља у активној агресији. Подли, љигави анахронизам који ставља до знања да онај ко те ријечи изговара сматра да вриједи више од онога коме их упућује, и да овај други нема право ни да се буни, ни да се увриједи, ни да тражи било какво даље аргументовање или појашњење.

Зорка: Докле ћеш више да се вадиш да си алергичан на оригано? Не можемо ни пицу да поједемо заједно, него стално наручујеш неке салате! Баш си себичан!

Патапије: Зорка, ако поједем парче те пице, надушиће ми се језик, угушићу се и умријети.

Зорка: Само кажем, што ме одмах нападаш? 

Ова фраза се ту и тамо другачије пише. "Са дужним поштовањем", "не бих да будем непристојан" и сличне варијације, као и злоупотреба "скромног мишљења" и "исправите ме ако гријешим" су исти курац, само их морате рећи прије онога што кажете, дајући довољно искусном саговорнику бар најаву да ћете да му се најебете мајке.

• "Са дужним поштовањем, не прихватам аргументацију једног педера"
• "Не бих да будем непристојан, али смрдите као твор"
• "Исправите ме ако гријешим, али крвна група ваше супруге је сперма"

Како се бранити од "Само кажем", нарочито кад имате на уму да слиједи и "што ме одмах нападаш"?

• "Знам, и ја само одговарам на увреду"?
• "А то што само кажеш је увредљиво"? 
• "Узео сам то у разматрање"? 

Колико год "мудро" и "лукаво" одговорили, само одлажете мат за још један потез, јер слиједи чувено "Браво ти га, јеси ли сад паметан?".

Кад би се исти стандарди примјењивали на вербално и физичко насиље, шта би требало одговорити силоватељу који каже "само те јебем"? Убости га маказама у врат, наравно, јер док стигнете до прве запете у појашњавању појма силовања, он је већ свршио. Зато је и на "само кажем" једини исправан одговор "јебем ти матер".

Потомци чвора

Latinica

Понуда разноразних брендова исте врсте производа толико је велика да неријетко међу њима бирамо на основу паковања. Паковање служи како би се производ заштитио од спољних утицаја, производ у више дјелова задржао на једном мјесту, а ономе ко производ конзумира или користи олакшао приступ производу. Пожељно је да се паковање може затворити како би се оно што је у њему остало неискориштено могло употријебити касније.

Мајка природа нам је дала савршени примјер како треба паковати ствари. Само погледајте банану - читав грозд се држи петељкама, појединачну банану је лако отворити и љуштити, а кора служи да се при конзумирању онај ко држи банану не умасти. Не треба ни причати да је кора биоразградљива, а да се обичним кувањем претвара у храну за стоку, тако да је 100% рециклабилна.

---

Интересантно, концепт "конзерве господње" је резултат култивације банане од стране људи
- дивље банане су мање, округлије и љуште се много теже.

---

Зашто смо онда, који курац, толико проклети да се у готово сваки производ усеремо пакујући га? Погледајте банане на слици испод:

---

Генијалност дебилизма

---

Аустријски ланац самопослуга одлучио је да огули банане и спакује их по четири у стиропорске посуде за месо и замота у целофан. Тако је паковање са наведеним предностима уступљено модерном паковању чији је најмањи проблем то што му требају вјекови да се разгради. Банане из овог паковања отварају се тако што ноктом или маказама загребете целофан, ољуштите га са посуде и баците, пошто га бог отац више не може обавити око ње. Сједите. Овакве банане не могу се јести стојећи или, далеко било, ходајући - пошто посуду са осталим бананама морате оставити негдје. Одлучите да ли ћете прати виљушку, нож и тањир или два пута руке, јер ни фолија ни стиропор нису добри за придржавање банане док је једете.

Пријатно - спремите се да поједете четири банане, пошто немате гдје више са њима - осим ако не планирате да их опет упакујете у провидну фолију и осудите себе на још једну рунду ове агоније. Баците амбалажу у канту за смеће. Хвала што сте уживали у чарима модерне технологије паковања.

---

Производ десно је поштенији - бар не тврди да отклања 100% перути.

---

Ужасна паковања долазе у разним паковањима. Изузетно су гадне амбалаже која личе на оне код других производа, и паковања разних врста истог бренда која међусобно исувише личе. Ко уопште једе "сардину у умаку од поврћа"?

---

Пронађите разлике. Дизајнер амбалаже жељно ишчекује
да види који ће круг пакла добити за ово злодјело.

---

 Колико вам се пута десило да схватите да сте купили ову бљувотину тек након што сједете за сто и отворите лименку? Имам осјећај да је читава конзументска демографија рибе "у умаку" заснована на људима који су хтјели да купе "у уљу", али су се зајебали.

Најмање опасна за корисника су паковања која су једноставно ружна. Рецимо да продајете сурутку у праху и да имате врло ограничен буџет. Можете да је спакујете онако како је, ко зна из ког разлога, код нас постало популарно да се пакују млијечни производи у праху - у исту амбалажу у коју се пакује и средство за прање тепиха, завјеса и добро упрљаних руку. Наравно, морате пазити да дизајнирате паковање тако да неко не помисли да је ваша сурутка стварно средство за чишћење. Или не.

---

Може да пише "сурутка" колико хоћеш,  ја овим перем ресице!

---

Дајмо сурутки, ипак, поштовање какво заслужује. Неко је жртвовао изглед крајњег производа да би купцу омогућио комфор у кориштењу какав има и код много скупље конкуренције - чеп на одвртање и могућност да здјели лако приступи великом кашиком. То је оно што је главно, за разлику од амбалажа чије слике стоје у речнику поред ријечи "фрустрација".

Са оваквим производима сријећемо се од раног дјетињства. Једна од најочигледнијих замки фрустрације паковањем је ”Отворити овдје”. Непрекидно рвање између лакоће отварања и паковања нечега тако да се не отвори само од себе доводи до чудних резултата. Паковања корнфлејкса и соли са перфорираним полукругом на страни, разноразне кафе, чоколаде, бомбони и произвођачи који сматрају да цртање испрекидане линије чини отварање паковања лакшим на том мјесту гдје је нацртана, уступају примат произбоду који је измислио ”отворити овдје” фрустрацију - соку ”на сламчицу” у алуминијском тетрапаку.

---

Претпостављам да ”сок у алуминијском тетрапаку” није званично име
за овај злочин против човјечности.

---

Како ова амбалажа није забрањена конвенцијама о правима дјетета никад ми неће бити јасно. Паковање има јасно означену (бијелим кругом) тачку гдје би требало убости сламчицом да би се амбалажа пробушила. Не само да фолија на том мјесту није тања, него је управо то, обиљежено мјесто - најгоре мјесто за бушење тетрапака. Угао под којим треба упријети сламчицом на том мјесту је готово једнак нули. Под тим нагибом можете бити срећни ако је једино што постигнете неуспјешно отварање, јер је шанса да ћете сламчицу забости у ногу већа од шансе да ћете је забости у тетрапак. Ако убодете под углом већим од 25 степени, или, далеко било, правим углом (који је идеалан за бушење ствари), пробићете паковање на обје стране.

Да ствар буде гора, постоји идеално мјесто за пробијање овог сока - одоздо. Ако сок окрене наопачке, свако дијете може да му без икакве вјештине забије сламчицу у пркно. И сви би игнорисали бијелу мету на врху паковања и пили своје сокове наопачке да у сваком школском одјељењу и сваком дворишту у граду није постојао по један мрзнов са најеженом косом и максерицама који је умио да сваки пут без грешке нациља и убоде сламчицу право у бијели круг. И баш су се за њим све рибе окретале. Неки су причали да је продао душу ђаволу за ту тајну вјештину, неки су због таквих почели да носе ножеве (замишљајући боду мрзнова у око сваки пут кад склоњени у ћошку врхом бритве начињу тетрапак одозго), а понегдје се причало и да управо такви завршавају у олимпијском стрељачком тиму.

---

Отварање на повлачење.

---

Не ваља прескочити ни паковања која се отварају повлачењем црвене или златне целофанске траке. Трака, чвршћа од остатка материјала у омоту, при повлачењу би требало да поцијепа паковање на идеалан начин. Фина идеја, али код оваквих ствари нешто често пође како не треба. Сир ”Зденка” је најбољи примјер тога, пошто овај метод користи на два мјеста: при отварању самог паковања и при отварању појединачних пакетића фолије са сиром. Код паковања, трака скоро увијек покупи превише папира са собом, и онда или скрене с пута, или негдје запне (заглави се у споју гдје су двије картонске стране залијепљене), или остави патрљке папира да висе са паковања. 

Код сира је ситуација још тежа, јер је трака уведена да би спријечио уобичајени use-case сценарио који укључује машћење руку и заглављивање сира испод ноктију десне руке током сваког распакивања. При повлачењу траке фолија се цијепа како треба све док трака не дође до мјеста на коме је залијепљен папир са Зденкиним поквареним осмијехом. И онда- ништа. Држите траку с које виси полураспаковани сир улијепљен у фолију и размишљате шта ћете. Најбољи избор је да палцем упрете у масно парче у нади да ће се одлијепити и упасти у тањир, а да се не преполови и остави врх потпуно заглављен у алуминијском оклопу.

Зденку, ипак, морате цијенити, и то ћете схватити чим у руке узмете парче ”Шумадинке” која и даље мора да се отвара ноктима. Ако ништа, Зденка вам нуди начин да је начнете и пар секунди наде да ће све бити како треба. Са Шумадинком сте од почетка свјесни агоније.

Ако постоји ствар коју повлачење тракице добро рјешава, то је целофан. Цигарете су феномелан примјер перфектне употребе црвене врпце. Нема заглављивања, нема скривених проблема: повучеш и готово. Зато је потпуно невјероватно како су успјели да зајебу истовјетну ствар на паковању кондома.

---

Дође ми да пређем на пушење

---

Како је неко успио да зајебе савршену формулу? Погледајте како је дебела и видљива врпца на паковању цигарета. Код многих паклица мјесто гдје се врпца начиње обиљежено је црвеном бојом. Код кондома то није тако. Врпца је провидна. Мјесто за начињање не можете наћи ако не прислоните нокат и под њим заротирате кутију. У једном па у другом смјеру. Полако - није да сте у сред нечега и да вам се жури. Добро погледајте гдје је језичак, није да сте због нечега морали да скинете наочаре. Отворили сте? Браво! Окрените се и погледајте је ли отишла.

---

Порција пршута

---

Нека паковања хране су тотално нелогична. Из паковања већине пршута резаних у парчад теоријски је немогуће извући само једно. Могуће је извући или сву парчад слијепљену заједно, или отцијепити сантиметар дебели каиш горњег парчета, који није залијепљен ни за шта друго. Ако тражите трећу опцију, можете појести и два паковања. Или неку комбинацију - једно паковање и један каиш, или тако нешто. Вјероватно постоји неки начин да се ово елегантно ријеши (неки произвођачи су већ почели да стављају нешто између појединачних парчади). Плашим се да ћемо на крају завршити са решењем са слике испод, што ће означити тренутак кад ја престајем да једем резани пршут и почињем да гризем месо са кости.

Паковање има своје ”отвори овдје” (које на слици није испоштовано)
и свако парче сира има своје паковање, са својим ”отвори овдје”.

Фрустрација паковањем толико је озбиљна да је психологија посебно третира, кроз појам ”wrap rage” (бијес због паковања). У изучавању овог појма посебно се издвајају двије врсте амбалаже - ”шкољке” и злогласни ”блистер”. Шкољке су оно у шта се пакују домаћи колачи у самопослугама - ружне кутије од крцкаве, слабе пластике која се савија, цијепа и производи гадне звуке. Главна зачкољица  је ”систем за поновно затварање” - или кутија има жлебове дуж читавог ”поклопца”, или на једној страни дијела гдје се отвара има двије избочине а на другој двије рупе. Ово би требало да омогући поновно затварање. У стварности чини ”шкољку” изузетно тешком за прво отварање и готово немогућом за било какво накнадно затварање. Поклопац шкољке углавном остаје да ландара иза ње и да вам смета кад било шта хоћете да ставите на исту полицу у фрижидеру.

Чувена шкољка и злогласни блистер

Блистер је, ипак, најозлоглашенији. Свако друго поменуто паковање неко је смислио да има некакву намјенску вриједност. Блистер је намјерно прављен да не може да се отвори. Пластични коверат запечен са сваке стране тако да га је рукама потпуно немогуће начети. Отварање блистера подразумијева резање маказама кроз два слоја пластике (задебљане на крајевима) и картон који стоји између. Све и кад разрежете паковање и уништите корисничко упутство морате да вучете оно што је спаковано кроз пљоснату рупу неодговарајућег облика чији су крајеви које сте управо направили оштри као нож. Можете бити срећни ако избјегнете повреде при отварању нечега што је овако спаковано. О повредама при отварању голим рукама да и не говоримо. Ако немате маказе, купите их:

Рекурзија. Помињао сам је и у овом чланку.

Шансе су да ћете и маказе добити у јебеном блистер паковању! Чиме да отворите блистер паковање маказа? Специјализованим уређајем за отварање блистер паковања, наравно.

Ај шит ју нот

Осим што и тај алат долази у посраном блистеру! Не зајебавам се. Ово изнад је стварна слика стварног производа. Један овакав се продавао на нашем телешопу и био је спакован исто овако. Ваљда су тестирали да ли су људи који купују преко телешопа толико глупи да ће наручити још један овакав уређај да отпакују овај.

Причу о паковању не можемо завршити а да не поменемо претечу свих ових фрустрација - кесу из самопослуге коју је касирка свезала у мртви чвор.

Протоблистер

Шта осим чистога садизма некога тјера да кесу са јабукама или салатом веже у два чвора и то стисне до те мјере да је једини начин распакивања да се кеса разбуца и баци. У још једну кесу.

Авенџерси из Пазара на СпејдерМеновој свадби

Latinica

Човјек од челика. Ем је актуелан, ем је квинтесенцијални суперхерој. Бржи од метка, снажнији од локомотиве, у стању да прескочи највишу зграду. Није ни птица, ни авион...

Посечељ

...то је спешлмен. У преводу "посебно чељаде", од милоште "Посечељ".

Прогноза технолошког тржишта у великој мјери ослања се на анализу онога што се производи у кинеским фабрикама и покушајима да се пронађе наручилац те робе како би се сазнало шта тај неко спрема. Шта бисмо све могли да закључимо кад бисмо анализом онога што се производи у њиховим фабрикама играчака прогнозирали будућност индустрије стрипа и филма?

Као прво, да је нови филм о Супермену био толико успјешан да се већ сад спрема наставак. Радни назив филма је Супермен: Бетмен.

У кутији су и машинка и узи, јер у филму Супермен:Бетмен, Супермен иде на свадбу у Беране. Пошто аеродром у Беранама не ради, па летење не долази у обзир, морао је да се снађе за друго превозно средство:

Ђиха, ђиха, четир' ноге
машинка и узи
из Пазара Супермен је
дојах'о у Тузи

Ако мислите да је ово најгори спој јунака и превозног средства (чак и ако изузмемо искуство које је Кристофер Рив, први супермен имао са коњем), обећавам вам да ћете се до краја текста увјерити да може и горе. 

Свадба на коју је Супермен кренуо није обична свадба, већ свадба једног од највећих суперхероја свих времена: Спејдер Мена.

О суперхеројским подвизима Спејдер Мена након што га је ујео радиоактивни паук зна се много. Мало је познато да је он и прије него је добио надљудске моћи био маскирани осветник. Умјесто мреже се, наравно, користио пушком:

Овога није било у филмовима

Услиједиле су фазе борбе мрежом, пењање по зградама уз помоћ отпушивача за ВЦ шољу, ношење џет-пека, камени оклоп са боксерским рукавицама...

И на крају, фаза кибернетског оклопа у серијалу "Господар семафора", са кратким излетима у руковање другим саобраћајним знацима, свјетлосном сигнализацијом и бензинском пумпом.

Бионички оклоп са друге планете
страшне смрти се бој,
ако не запамтиш четири ријечи

зелено:иди, црвено:стој

Радиоактивни паук је дошао из милости, након што се на Спејдер Мена сажалио његов пријатељ Роберт Коп. Роберт Коп је сматрао да је Спајдернатор брука за све киборге овог свијета. Прича се да је паука купио новцем који је зарадио у најпопуларнијем филму о себи:

Спејдер Мен се, прије костима по коме је данас познат, окушао и са четири мање успјешна костима. Пошто се боје нису слагале, овај серијал се звао Spader-Man: unmatched.

 

Супермен и Спејдермен упознали су се у чувеном тиму суперхероја: Алијанса осјећаја правде. Тим су чинили, осим њих двојице, још и Бетмен, плави Моћни Ренџер, Шрек и плаво ауто из цртаног филма Cars.

Што Бетмену под руку утекло
Спајдермене у мрежу уфаће.
Што кроз мрежу некако је прошло
Супермене погледом опржи
А ренџере са аутом плавим
придонесе љуте шљивовице
напише се, заборави Шрече
од пијанства колико је ружан.

Након што су закључили да је овај тим неозбиљан и да шрек, ренџер и ауто не смију бити у њему, наступила је реформа. Шрек је ухватио везу и остао, а плави ренџер и плаво ауто су избачени и замијењени жутим ренџером и жутим аутом.

Трећа генерација донијела је веће промјене. Шрек се набилдовао и промијенио име у Хулк, Супермен, ренџер и ауто су отишли, а у тим су дошли Мистер Инкредибл и The Thing из фантастичне четворке. Пошто је група имала једног члана мање, одлучили су да набаве пушке.

The Thing је, као што се види са слике, имао проблема са вратним мишићима

Проблеми са ишијасом натјерали су The Thinga да напусти екипу, а Хулк је одустао због скандала са стероидима. Екипи се придружио Баз Лајтјир. Чињеница да је екипа сведена на четири члана натјерала је њене чланове да набаве и сјекире.

На играчки испод виде се четири алтернативна Бетменова костима. На играчки изнад такође.

СпејдерМену је растанак од Супермена тешко пао, па је напустио групу и отишао у кину да се бави рибарењем и ауто-лимарством

Остатак Алијансе осјећаја правде промијенио је име у Суперменова велика алијанса, у сјећање на свог првог члана. Алијансу су чинили њени стари чланови Леонардо и Шрек, The Thing који је у међувремену преболио ишијас, те плави, црни, зелени и још један плави моћни ренџер.

Примијетићете да у групи нема жутог ренџера и Бетмена. То је зато што је на помолу било поновно обнављање старог пријатељства и окупљање ол стар екипе у ултимативну Алијансу: Супермен, СпејдерМен, Жути Ренџер, Људска Бакља, The Thing и Бетмен, наоружани златним мачем, златном сабљом, златним пиштољем, златним бодежом и златним вибратором.

Пријатељство између Спејдер Мена и Супермена одржало се све до Спејдерменове свадбе, што свједочи и ова фотографија са вјенчања: 

Баз Лајтјир у вјенчаници, Бетмен у љубичастом и Леонардо у црвеном.

За крај ове дивне приче, обећао сам вам горег хероја и превозно средство од Супермена на коњу:

Ти-Ну Ни-Ну Ти-Ну Ни-Ну

Мем чојства и јунаштва

Latinica

Мем (често га изговарамо и мим, по енглеском изговору) је, по дефиницијама, "идеја, понашање или стил који се са особе на особу пропагира унутар културе". Теорија каже да су, као што су гени одговорни за напредак људског рода кроз опстанак и мијешање његових најбољих јединки, меми одговорни за напредак људског рода кроз опстанак најбољих култура, идеја и друштвених пракси.

Појам мема везује се за Ричарда Докинса и његову књигу "Себични ген", о примјени еволуционарних принципа на пропагирање идеја, система вриједности и културних феномена. У кратким цртама - гени су они који промовишу јединке које више једу и више јебу, а меми они који пропагирају друштва у којима јединке не једу туђу храну и не јебу туђе жене. Било кроз усмено предање, било кроз неписана друштвена правила (експеримент са мајмунима и струјом - кликните да прочитате више), било кроз разноразне пропагандне методе које једна генерација користи да пренесе вриједности на следећу (грбови, химне, слогани, полуизмишљене приче о подвизима предака, па у неким случајевима и имена и презимена).

У новије вријеме, "меметика" изузетно добро објашњава ширење идеја и "фора" интернетом - најбоље идеје највише се дијеле, и на тај начин постају доступне већем броју најбољих умова који их унапређују или се њима инспиришу, како би стварали нове идеје од којих ће, опет, најбоље бити дијељене. Напредак хумора на Интернету је толико брз да је оно чему смо се прије седам-осам година смијали као луди данас, благо речено, јадно.

Ово је била једна од најбољих фора у dial-up ери.

Ако се вратимо на Докинсово дјело, можемо примијетити и дозу забринутости за ситуације у којима су ген и мем у конфликту - ген који награђује добре лопове тако често "себично напредује" заједно са мемом који награђује ненасиље, па чак и према лоповима. У теорији идиократије мем који награђује друштва која заједно брину о дјеци у материјално угроженим породицама отвара поље за пропагацију себичног гена задуженог за неразумну репродукцију код младих. Што је друштво "боље", то је профит (не само у финансијском смислу) који љигаве индивидуе могу остварити на рачун других већи. И не само то - те љигаве индивидуе имају и генетску потребу да бране (меметски) екосистем како би њихови љигави потомци могли да у њему напредују онако како су и они то чинили.

Полако али сигурно, долазимо и до мема чојства и јунаштва. По предању, наши преци су живјели у друштву у коме се изузетно цијенило самопожртвовање. Ваљало је дијелити све за комшију, бити у првом реду битке и, по могућству, погинути за другога, хранити туђу ђецу, жртвовати се за нацију, породицу, вјеру, расу и ко зна шта све још. Овај мем је изузетно снажан и користан за заједницу, јер нас на најнижем нивоу тјера да опонашамо оне који су нестали из генетског базена, а за друштво би било боље да нису.

Нажалост, на Балкану се ратовало вјековима, и свака нова генерација надојена чојством и јунаштвом  пролазила је - из битке у битку и из рата у рат - ново сито у коме су из генетског базена излазили они који би, за друштво, много кориснији били у њему. И ни у једном тренутку нисмо доводили у питање то да и даље живимо у друштву чојства и јунаштва - да смо и даље друштво које награђује поштење, самопожртвовање и скромност.

А је ли то и даље истина, или је чојство и јунаштво мем којим љигави и даље држе под контролом екосистем у коме паразитирају?

Класични Балканац (у овом случају Далматинац, али бисте
ми вјеровали да сам написао да је Црногорац) - носи двије

торбе, а жени и мајки руке слободне.

Упалите телевизију и погледајте - ко су успјешни људи? Кога то друштво цијени? Ко су јавне личности? Ко су нам узори? Погледајте слику изнад - то је слика генерације која је наше очеве (или нас) надојила мемом поштења. То је пракса која маше теоријом чојства и јунаштва. Није много времена прошло од кад је читаво друштво, вичући како нема те немаштине због које се смије изгубити образ, возило крадене аутомобиле. Пардон - "скинуте с осигурања". Само је важно смислити неко име за крадену ствар, и она више није крадена.

На другој страни - страшни је гријех, много већи него лично красти, рећи некоме да краде. Да не причамо о лагању: рећи некоме да је лажов је увреда! Он је то онако, "слободно интерпретирао", "изустио полуистинито у жару борбе", "рекао што је мислио, али у ширем контексту"... Није важно ко је украо - него ко га је откуцао. Није важно ко је лагао - него ко га је снимио. Није чојски оптуживати, а није ни јуначки прошпијати.

Полако али сигурно, како то само они умију, љиге су нам увалиле муда за бубреге - "ћути" умјесто чојства и "трпи" умјесто јунаштва.

Винтиџ колекшн

Latinica

Имао сам идеју да, по узору на "унапријед изношене" (да не кажем, да опростите, при-ворн) и "унапријед подеране" (акхм, при-торн) фармерке, са неким хипстер трендсетером из Новог Пазара пласирам дизајнерску колекцију унапријед попишаних модела-  са тамном флеком у предјелу гдје би нафураним студентима, да је среће, требало да стоје муда.

Убијеђен сам да би прошло. Панталоне које изгледају као посране већ се носе, раме уз раме са панталонама које се везују ближе кољенима него струку и овогодишњим моделима који се од прошлогодишњих разликују по томе што ове године број М стоји на етикети некадашњег броја XS.

Познајем особу, кунем се, која је у клиници у Мељинама оперативно скинула диоптрију, и данас носи огромне социјалне наочаре са стаклима дебљине дна од боце, без диоптрије. Неко то назива хипстеризмом, за мене је то апотеоза дебилитета.

Охохо, је ли то Дериште постао фешн блогер? Фешн курац мој. Ово је исти онај фешн који су у своје перо биле бермуде са ресицама, купаће гаће до испод пазуха и дречаве тренерке. Само сачекајте, доћи ће вријеме и за њих - оно што је данас демоде, сјутра је "винтиџ", јер та ријеч у главама трендгетера не означава добро очувану евергрин вриједност, већ само било шта што је једноставно старо.

Разлика између препознавања старих вриједности и оваквог просеравања је у лимитирању употребљивости. На једној страни је неко ко вози и пицани стару бубу, слуша стару музику и носи цераду кад пада киша, а на другој неко ко носи дискмен, наочаре без диоптрије, гаће преко панталона (Супермен је престао, хипстери могу да почну) и убада огромну "винтиџ" бакелитну слушалицу у Ајфон пет са плетеном футролом. Једни то раде јер им се свиђа, а други јер мисле да треба да им се свиђа. Једни ако имају друга педера, имају га јер им је друг. Други имају друга педера јер је педер.

Не знам како то обично иде, али мени нешто што ме стеже, жуља, сврби или ми смета никад не може бити модерно. Ако мислите да вас нешто што вам смета чини квалитетнијим, то је признање да ви сами по себи немате квалитета. Такав хипстерај је исто што и глумити да имате говорну ману или да сте ретардирани, јер вам је неко рекао да је то модерно. Дани нас дијеле од тренутка кад ће се у моду вратити знојаве пичке са длакавим жбуновима број 46, и неки нови (или исти ови) хипстери ће балити од жеље да у њих утакну своје огромне "Битс бај Доктор Дре" слушалице.