Ко је све на фрескама? Лукшић, Вујановић, Пеђа Булатовић...

Latinica

(Кратак линк за овај чланак : freske.milut.in )

Последњих дана главна тема је наводно појављивање политичара на фрескама у подгоричком храму. Сличност ликова који се приписују Милу и Ранку је у најмању руку упитна, али је очигледно да је јавност, за разлику од мене, примјећује.

Вршљајући по ходницима историје умјетности, ликове ових и других људи са црногорске јавне сцене можете наћи и на другим мјестима - фрескама у чувеним капелама и дјелима која су насликана и прије него су ови људи, наводно, рођени.

Утврдимо прво шта подразумијева појам сличности. Претпоставимо, до краја овог чланка, да ови ликови осликавају Мила и Ранка. Поменимо и то да, ако не можете видјети слику довољно добро, можете кликнути на њу и видјети је у бољој резолуцији. ОК? 

Ниђе везе. Са овим се такмичимо.

Кад вас питају да набројите људе који су присуствовали потписивању Декларације независности, почећете са "Томас Џеферсон... Бенџамин Франклин..." трећега већина неће знати. Греота је прескочити наше чељаде, Др Божидара Бојовића, овјековјеченог на чувеном уљу Џона Трамбула, са десне стране.

Не личи? Сјетите се шта смо одлучили да подразумијевамо под "личи"!

Добро, уље на платну, декларација независности, трт-мрт. Нема то везе са Црном Гором. Може ли нешто НАШЕ? Светско, а наше?

Наравно.

 Јан Матејко, "Побједа Јована Трећег", Ватикански музеј у Бечу.

Краљ Никола, или његова реинкарнација Ацо Ђукановић, Филип Вујановић, црногорска застава, крсташ барјак... све на једној слици!

Добро, добро... "Али вјерски објекти!", рећи ћете. Гдје су политичари у вјерским објектима?

Погледајмо шта се налази на "Гентском олтару" браће Ван Ајк , у катедрали Светог Бава у Генту (Белгија). Највећа слика у композицији, "Дивљење јагњету" у доњем десном углу има познату фигуру из црногорске опозиције:

Срђан Милић?

Погледајмо ову Микеланђелову слику.

Кавабунга!

На њој тешко да можемо пронаћи лик сличан неком од наших политичара. Али зато на овом његовом дјелу, које можете видјети у Сикстинској Капели, можете наћи Пеђу Булатовића, а ако зажмурите пола од онолико колико вам треба да препознате Ранка Кривокапића на спорној подгоричкој фресци, и Андрију Мандића. "Пеђу" како уредно сједи на облаку и ужива благодети вјечног спасења, а "Андрију" на самој ивици Пакла, у чамцу са оне стране ријеке Стикс, очајнички се трудећи да избјегне вјечиту злу коб.

Ваистину кавабунга!

Већ дубоко у Аду, лежећи на крсту, пружајући музичку подлогу људима који отпловљавају ка огромном отвореном шупку, раскомотио се, бар на триптиху "Башта земаљских сласти" Хијеронима Боша, Игор Лукшић.

Завршимо чланак ремек дјелом Јохана Цофанија. Шест година стварано (1772–78) уље на платну које приказује галерију Уфици има занимљив детаљ.

Tribuna degli Uffizi

Сва умјетничка дјела на слици су репродукције стварних дјела која су тада била у поставци. Лијево од централне статуе је слика Ханса Холбајна Млађег "Портрет Ричарда Саутвела" који у оригиналу изгледа овако:

Личи, али мало

Ипак, у Цофанијевом извођењу, Саутвелов лик замијењен је ликом једног другог племића, из једног сасвим другог времена. 

Увјерите се овдје .

А Ђе је Лекић?
Еееее, а ђе је Лекић...

Само кажем...

Latinica

"Не расправљај се са будалом. Одвући ће те на њихов ниво и побиједити на искуство", рекао је Грег Кинг, Марк Твен или неко трећи. У расправи, мудар човјек жели да дође до истине, пренесе знање, и провјери сопствене ставове и аргументацију; Будала жели да буде у праву.

Будали је, у доказивању да је два и два пет некоме ко тврди да постоји могућност да је мање од тога, сасвим валидан аргумент да је саговорник јуче био у праву, и да је данас Будалин ред. Ако Будали кажете да, да бисте заиста израчунали колико је 2 и 2 морате ући дубље у концепт цијелих бројева, и прво показати зашто је 1 + 1 једнако 2, добићете одговор "пусти ти један и један, ми овдје причамо о два и два!". Ако поменете Пеанове постулате, Будала ће узети телефон и почети да куца поруку (вјековима је, док није смишљена ова одвратнија реакција, Будала у овим тренуцима зијевала). Ако побијете Будалин аргумент, она ће га изговорити гласније, и ругати вам се ако поновите одговор, зато што понављате једно те исто.

Деси се, ријетко, у расправи са Будалом, и да налети "лењир екс макина" - у препирци о дужини курца на столу се одједном појави лењир! Извадите курац, поперите га поред лењира, ударите црту и побједоносно изговорите "Ево лењир! Ево курац! Једанаест сантиметара!" (или који год "quod erat demonstrandum" став имали), само да би вас Будала дочекала тријумфалним понављањем онога што сте управо рекли - подругљивим гласом: "Њењо њењињ! Њењо њуњац! Њењањајес њањињењања"!

Расправа је готова. Будала се осјећа се као побједник; ви сте нервозни. Будала је побиједила, јер "што си нервозан". 

Ни једно оружје будале није злонамјерније, убојитије и љигавије од "само кажем". Ако би се за ругање, надвикивање и друге поменуте методе бичевало, за "само кажем" би се, у Де Моргановом концлогору, вјешало за муда.

Зорка: Виђех те данас испред самопослуге са Петром, а јуче са Ђорђем, баш си курва.

Милева: Зорка! Петар ми је муж, Ђорђе ми је рођени брат! Ало!

Зорка: Што се љутиш? Само кажем...

"Само кажем" је замјена за "Рекао сам нешто што нити сам провјерио нити сам добро промислио и забоље ме курац за твоју реакцију. Ако си се увриједио, опет ме забоље, пошто сматрам да имам Богом дату концесију да судим и изводим закључке о стварима о којима немам појма". "Само кажем" представља у пасивној оно што шут шпицем у муда представља у активној агресији. Подли, љигави анахронизам који ставља до знања да онај ко те ријечи изговара сматра да вриједи више од онога коме их упућује, и да овај други нема право ни да се буни, ни да се увриједи, ни да тражи било какво даље аргументовање или појашњење.

Зорка: Докле ћеш више да се вадиш да си алергичан на оригано? Не можемо ни пицу да поједемо заједно, него стално наручујеш неке салате! Баш си себичан!

Патапије: Зорка, ако поједем парче те пице, надушиће ми се језик, угушићу се и умријети.

Зорка: Само кажем, што ме одмах нападаш? 

Ова фраза се ту и тамо другачије пише. "Са дужним поштовањем", "не бих да будем непристојан" и сличне варијације, као и злоупотреба "скромног мишљења" и "исправите ме ако гријешим" су исти курац, само их морате рећи прије онога што кажете, дајући довољно искусном саговорнику бар најаву да ћете да му се најебете мајке.

• "Са дужним поштовањем, не прихватам аргументацију једног педера"
• "Не бих да будем непристојан, али смрдите као твор"
• "Исправите ме ако гријешим, али крвна група ваше супруге је сперма"

Како се бранити од "Само кажем", нарочито кад имате на уму да слиједи и "што ме одмах нападаш"?

• "Знам, и ја само одговарам на увреду"?
• "А то што само кажеш је увредљиво"? 
• "Узео сам то у разматрање"? 

Колико год "мудро" и "лукаво" одговорили, само одлажете мат за још један потез, јер слиједи чувено "Браво ти га, јеси ли сад паметан?".

Кад би се исти стандарди примјењивали на вербално и физичко насиље, шта би требало одговорити силоватељу који каже "само те јебем"? Убости га маказама у врат, наравно, јер док стигнете до прве запете у појашњавању појма силовања, он је већ свршио. Зато је и на "само кажем" једини исправан одговор "јебем ти матер".