понедељак, 25. март 2013.

Мем чојства и јунаштва


Latinica

Мем (често га изговарамо и мим, по енглеском изговору) је, по дефиницијама, "идеја, понашање или стил који се са особе на особу пропагира унутар културе". Теорија каже да су, као што су гени одговорни за напредак људског рода кроз опстанак и мијешање његових најбољих јединки, меми одговорни за напредак људског рода кроз опстанак најбољих култура, идеја и друштвених пракси.

Појам мема везује се за Ричарда Докинса и његову књигу "Себични ген", о примјени еволуционарних принципа на пропагирање идеја, система вриједности и културних феномена. У кратким цртама - гени су они који промовишу јединке које више једу и више јебу, а меми они који пропагирају друштва у којима јединке не једу туђу храну и не јебу туђе жене. Било кроз усмено предање, било кроз неписана друштвена правила (експеримент са мајмунима и струјом - кликните да прочитате више), било кроз разноразне пропагандне методе које једна генерација користи да пренесе вриједности на следећу (грбови, химне, слогани, полуизмишљене приче о подвизима предака, па у неким случајевима и имена и презимена).

У новије вријеме, "меметика" изузетно добро објашњава ширење идеја и "фора" интернетом - најбоље идеје највише се дијеле, и на тај начин постају доступне већем броју најбољих умова који их унапређују или се њима инспиришу, како би стварали нове идеје од којих ће, опет, најбоље бити дијељене. Напредак хумора на Интернету је толико брз да је оно чему смо се прије седам-осам година смијали као луди данас, благо речено, јадно.

Ово је била једна од најбољих фора у dial-up ери.

Ако се вратимо на Докинсово дјело, можемо примијетити и дозу забринутости за ситуације у којима су ген и мем у конфликту - ген који награђује добре лопове тако често "себично напредује" заједно са мемом који награђује ненасиље, па чак и према лоповима. У теорији идиократије мем који награђује друштва која заједно брину о дјеци у материјално угроженим породицама отвара поље за пропагацију себичног гена задуженог за неразумну репродукцију код младих. Што је друштво "боље", то је профит (не само у финансијском смислу) који љигаве индивидуе могу остварити на рачун других већи. И не само то - те љигаве индивидуе имају и генетску потребу да бране (меметски) екосистем како би њихови љигави потомци могли да у њему напредују онако како су и они то чинили.

Полако али сигурно, долазимо и до мема чојства и јунаштва. По предању, наши преци су живјели у друштву у коме се изузетно цијенило самопожртвовање. Ваљало је дијелити све за комшију, бити у првом реду битке и, по могућству, погинути за другога, хранити туђу ђецу, жртвовати се за нацију, породицу, вјеру, расу и ко зна шта све још. Овај мем је изузетно снажан и користан за заједницу, јер нас на најнижем нивоу тјера да опонашамо оне који су нестали из генетског базена, а за друштво би било боље да нису.

Нажалост, на Балкану се ратовало вјековима, и свака нова генерација надојена чојством и јунаштвом  пролазила је - из битке у битку и из рата у рат - ново сито у коме су из генетског базена излазили они који би, за друштво, много кориснији били у њему. И ни у једном тренутку нисмо доводили у питање то да и даље живимо у друштву чојства и јунаштва - да смо и даље друштво које награђује поштење, самопожртвовање и скромност.

А је ли то и даље истина, или је чојство и јунаштво мем којим љигави и даље држе под контролом екосистем у коме паразитирају?


Класични Балканац (у овом случају Далматинац, али бисте
ми вјеровали да сам написао да је Црногорац) - носи двије
торбе, а жени и мајки руке слободне.


Упалите телевизију и погледајте - ко су успјешни људи? Кога то друштво цијени? Ко су јавне личности? Ко су нам узори? Погледајте слику изнад - то је слика генерације која је наше очеве (или нас) надојила мемом поштења. То је пракса која маше теоријом чојства и јунаштва. Није много времена прошло од кад је читаво друштво, вичући како нема те немаштине због које се смије изгубити образ, возило крадене аутомобиле. Пардон - "скинуте с осигурања". Само је важно смислити неко име за крадену ствар, и она више није крадена.

На другој страни - страшни је гријех, много већи него лично красти, рећи некоме да краде. Да не причамо о лагању: рећи некоме да је лажов је увреда! Он је то онако, "слободно интерпретирао", "изустио полуистинито у жару борбе", "рекао што је мислио, али у ширем контексту"... Није важно ко је украо - него ко га је откуцао. Није важно ко је лагао - него ко га је снимио. Није чојски оптуживати, а није ни јуначки прошпијати.

Полако али сигурно, како то само они умију, љиге су нам увалиле муда за бубреге - "ћути" умјесто чојства и "трпи" умјесто јунаштва.