Златни магарци

Latinica

Ових дана огромну пажњу у Црној Гори добија прича о монструозном чину мучења магарца на путу код Марезе. Некако нас је то јадно магаре узбудило више него сви остали наслови у штампи од истог дана: штрајкови, извјештаји о лошој туристичкој сезони, пребијање момка на Цетињу зато што је дигао три прста, превирања у политичким партијама и гола гузица енглеског принца нису могли ни да присмрде магарећој голготи са обода Подгорице.

Можда зато што вијести попут ових осталих можемо читати сваког дана, а Магарци се без кошуља ријетко виде на насловним странама; можда зато што смо слабији на животињску, него на људску муку. А можда, само можда, зато што се и сами, по мало, препознајемо у магарету.

Мало која животиња је ментално људима  одавде сличнија од магарета- такав склоп послушности и тврдоглавости, искрене доброте и пакости, али и и тешког живота и лакоће уживања у једном створењу ријетко се виђа. Магарац ће бити спреман да за вас да живот, а опет ће прнути кад уђе негдје. Може вући ко зна колики терет читав дан. а онда одбијати да носи цегер. Можете псовати његову глупост и тврдоглавост из свега мозга сатима, а да вам као одговор само махне курчином за коју бисте мијењали све што имате у глави и лијеву руку приде.

Нема ко у Црној Гори не воли магарца. Магарац је универзални национални симбол. И крст, и полумјесец, и петокрака. И два и три и четири прста. Нема животиње која је више стасала да се гласне са црногорског грба од Магарца. Јесте ли некад видјели лава у Црној Гори (осим оно једном, у циркусу)? Не. Јесте ли икад видјели жутог сокола са двије главе (да не причамо о томе што носи у канџама)? Не, да јебе оца! А јесте ли видјели магарца? Јесте – и на мору гдје сте паре давали да се сликате с њим, и у граду гдје вуче циганске кочије, и на селу, и у планини.

Демократско магаре треба да има добра леђа да изнесе толике државне буџете.

Магарац је симбол помирења. Нама је смијешно и размишљати о магарету као озбиљном симболу, али су га Клинтон и Обама добро јахали – магарац је званични симбол Демократске Партије (данашње, а вјероватно и наредне власти) у Америци. Сви политичари у Црној Гори теже да воде политику мира и ненападања, без агресије према другима, али и чврсто при сопственим убјеђењима (ма каква она била). Орао/соко и лав су крволочне грабљивице; магарац никад никоме не би наудио.

Каталонци обожавају магаре, које је и симбол њихове борбе.

Водили смо га на евровизију, кад нисмо могли да га изведемо на бину правили смо га од дрвета. Бранили смо га од насиља у првом процесу у историји Црне Горе у којем је тужилац оптужио злочинца, а не онога ко је снимао злочин и пријавио (неовлаштено снимање је озбиљна ствар). Најмилији нам је лик из Шрека, а уопште нам није тешко падало (иако то нисмо признавали) да после изгубљене игре карата три пут викнемо "ја сам магарац!". Свима нам је Магарац прирастао срцу, и зато је и ред да га хитно уврстимо у државне симболе. И не само то – имена спортиста морају да се мијењају под хитно! Потребан је огромни труд, а некад и срећа, да би неко постао лавица, ајкула или соко, и само малима то пође за руком. Овако – сви смо исти, независно од спорта, вјере, нације и освојеног одличја. Сви смо ми златни магарци!

Апсолутно безразложно

Latinica

Постоје ствари које урадите потпуно неразумно, али их некако можете рационализовати. Онај ко користи Интернет Експлорер који му је дошао са Виндоузом, рецимо, своју огавну навику може рационализовати тиме што је лијен да инсталира други браузер или апдејтује постојећи. Зализани шминкери у розим мајчицама своју педерску праксу рационализују увјерењем да је то модерно.

На граници рационалности налазе се они који своје акције правдају потпуно сулудим стварима – али и даље имају бар некакво оправдање за то: они који причају хрватски а ни Х од Хрватске нису видјели у животу убиједили су себе да су тако недвојбено еманциповани; они који пуштају нокат на малом прсту тако лакше чачкају уво и нос, жене са длакавим ногама и шумом испод пазуха мисле да тако шаљу поруку систему, хероински зависник се дрогира јер му је “добро”, а људи који купују штене шарпланинца и доводе га у гарсоњеру то раде “да се дјеца играју”.

На крају, постоје ствари које људи раде, а које немају ама баш никакву рационализацију. Код таквих ствари не постоји ни један једини аргумент у њихову корист, а људи их, опет, раде – ето тако.

Не постоји разлог да форсирате reply center на мобилном телефону.

У подешавањима мобилног телефона постоји опција да захтијевате од оних којима шаљете поруке да користе центар за одговарање који сте и ви користили кад сте им послали поруку. То значи да ако, рецимо, користите Теленор – од онога коме пишете поруку захтијевате да вам одговори преко Теленоровог СМС центра.

Reply centre defined?

Ако тај неко не користи исту мрежу као и ви, да би вам одговорио на поруку не може само стиснути “reply”, већ мора изаћи, отворити нову поруку, наћи ваш број у именику, и онда је укуцати. Ако неким случајем није видио да ви од њега тражите да одговара вашим центром, пробаће да пошаље поруку након чега ће ова јавити грешку и преселити се у outbox. Након тога је треба премјестити у drafts, па отворити у том фолдеру, и форвардовати вама након што се пронађе ваш број у именику.

Сваки пут кад се сусретнем са овом агонијом добијем мали срчани удар. Ова опција није иницијално укључена већ је морате сами укључити. Осим тога – нико нема бенефиције од ње – ако вам одговара неко са ваше мреже, он и онако користи центар који сте му ви тражили. Ако вам одговара неко са друге мреже, он тај центар никако не може користити. Многе фрустрирате, а нико нема користи од тога. Ако у вашој поруци видим “reply centre defined” никад вам нећу одговорити на њу. Читаво српство може зависити од тог одговора, може бити питање живота и смрти, мој одговор може спасити живот вашој породици, повући сва признања Косова и наћи лијек за Сиду у истом тренутку – нећу се удостојити да вам одговорим. И надам се да ће бити што више оних са дефинисаним центром за одговоре којима ће живот зависити од повратног СМС-а, јер еволуција треба да под хитно ријеши овакво понашање. Искључите жељени reply center или умрите.

Не постоји разлог да сликате курац и пошаљете слику некоме

Невјероватно је да се то дешава, а ипак се дешава. Не постоји ни једна комбинација приматељке поруке, мобилног или фото апарата, објектива, расвјете и калибра и величине полног органа која ће учинити да дјевојка која ММС-ом прими слику вашег курца због тога пожели да буде са вама.

1) визуелни стимуланси мање пале код жена, јер им је такав нервни склоп. Осим тога, визуални стимуланси који као ММС једино могу да упале су слика трбушњака, слика блажене телеће фаце која шаље пољубац, слика новчаника или слика кључева од аута, али никако слика вашег курца јер

2) курац није лијеп. Помирите се с тим – курац сам по себи није лијеп. Нема тога прања, шминкања и његовања (маникир за курац звао би се пеникир) који курац може учинити било чим већим од “није ружан”. Ако сте ријешили да пошаљете слику курца ММС-ом, вјероватно сте алкохолисани, и курац вам у најбољем случају изгледа као закржљали албино морски краставац који свира трубу.

Ако јој не бисте поклонили ово за рођендан, не шаљите
јој слику своје мурице.

3) ако сте већ послали слику курца и чекате одговор, запамтите: најгоре што може да се деси је да јој се свиди. Са цуром која се примила на слику курца нешто дефинитивно није у реду, а ви сте већ упали у живо блато јер, побогу, послали сте јој слику курца – то не може да се протумачи на много начина.

Колико дјеце ће за десет година питати родитеље како су се упознали и добити одговор да је тата сликао курац и послао га мами? Ни једно! Таква мама је до тада већ убила и појела тату.

Не постоји разлог да некоме ОПЕТ поправите компјутер

Ако се и мало разумијете у технику (а ако сте млађи од 40 и читате овај блог, шансе су да спадате у ту групу), вјероватно вас крупна и ситна родбина салијеће да им поправљате техничке ствари. Поправљање рачунара је посебна авантура: комшија који вам никад није рекао ништа више од “добар дан” од вас очекује да се завлачите испод стола испод кога није чишћено још од кад је тај компјутер украден из Дубровника и поперен на то мјесто, да шарафите користећи нож, јер он нема шрафцигер, да зажмурите на његову већ отворену колекцију порно клипова у којима бабе гурају балоне пуне џема једна другој у гузицу, по потреби инсталирате пиратски софтвер који сте, забога, дужни да сами обезбиједите (и да ни под тачком разно не изгубите ни један документ од хиљаду њих сачуваних на десктопу – јер други фолдер не постоји) и да га успут научите како да скида и ставља титлове на филмове које и онако не зна да скине.

Јеси видио ту пауер-поинт презентацију како нам Византија
и тајна друштва јебу матер кроз вјекове? Чек да је нађем,
да није ово "нурсес" - оп, не, не, није то - ово ми се само ту појавило...

Поправке се одвијају у разним условима – комшији није мука да вас зове док нешто слави и док му је десет гостију (сваки са упаљеном цигаретом) у соби. Наравно, од вас се очекује да током даунлоуда анти-спајвер софтвера из браузера са деведесет “помоћних тулбарова” вјерујете у чувено “ја нисам ништа кликнуо, то је само од себе” или да након што се отвори порно хоум-пејџ повјерујете у “ето, види то – то ми је тако од кад су ми братанићи задњи пут били”.

У таквој ситуацији је “Нећу” једна од најљепших ријечи на свијету, али ако сте и мало попут мене прво треба да добијете шећер, па онда да научите да је изговорите. Чак и да једном прођете кроз све ово, добро се чувајте да то не урадите ОПЕТ. Први пут кад некоме поправите рачунар, учинили сте му услугу. Ако се од вас затражи да исто срање чистите поново и ви то прихватите – постајете одговорни за сав немар који у кориштењу компјутера његов власник чини – јер од тога тренутка његова привилегија је да чува старе навике, а ваша дужност да поправљате за њим. Реците “нећу”, тражите новац, измислите разлог, урадите било шта, али нипошто немојте да некоме ОПЕТ поправљате рачунар. Ако то урадите, изгубили сте душу, а једина награда коју ћете за узврат добити је захтјев за пријатеља и позивница за “ко ти гледа профил” на Фејсбуку.

*Такође, ако на рачунару нађете други антивирусни софтвер од онога који сте ви инсталирали (мали од сестре инсталирао кад је био ту) или нађете деактивирано оно што сте активирали задњи пут кад сте поправљали, понашајте се као да је рачунар намјерно покварен - јер суштински и јесте.