(из изгубљеног рукописа Владике Рада)
Ум човјеков познаје таласе
јер се море таласима љуља
и вино се у чаши таласа
кад је жена неопрезно спусти.
Сваки талас своју силу носи:
иако се свака трунка воде
у њем' креће само горе-доље
он се ипак по мору простире,
и помамно у стијену удара.
Исто тако саткана је свјетлост:
свака зрака од ситнију твари-
енергије божје замотуљци
што таласом кроз ту зраку плове
све до зјене ока посматрача,
ломећи се ту о ганглионе
кано вода о морскоме хриду.
Ум је људски чудесна алатка-
може појмит што очи не виде,
може видјет што бити не може,
подједнако ширину космоса
и сатвари мање од атома
које никад измјерит не можеш
ни некаквим чаробним лењиром
јер те твари које збиљу кроје
нису веће од својих фртаља.
Да нам није одбојнијех сила
тањир би нам кроз сто пропаднуо
а да није привлачнијех сила
камен би се у праху распао.
Трунке збиље у простору празном,
трунке збиље мање од ничега,
материја није ништа друго
до вртутма електричних струја!
Ум ме смањи до макова зрна
и још даље, мањим од атома.
Брод ми сазда и дурбин ми даде
да запловим тварју микрокозма.
Видио сам кварке и лептоне,
гравитоне, глуоне, фотоне,
разне ствари помамно ништавне.
Ум познаје многијех таласа
и међ њима највише га чуди
талас који влада сатварима
што их самим погледом пром'јениш -
што им не мо'ш у истоме трену
измјерити мјесто и брзину.
Ти таласи од квантнијех стања
таласи су пробабилитета
и таласи од Духа Светога
што говоре више од стварности.
Видио сам ту очима својим
ђе се Творац коцка са свемиром!
Нема коментара:
Постави коментар